Akcija, a ne perfekcija Hrana za glavu

Pošten da budem, nikada nisam preterano voleo savršene stvari, ljude ili države. Uvek su me privlačile greščice, sitni feleri, pegice na nosu i rupe u sistemu. Ipak, ja sam u manjini. Danas, savršenstvo je na ceni, iako je podjednako nedostižno kao i uvek. Koliko nas savršenstvo guši i sputava? Kako bi izgledao naš život kad mu ne bismo robovali? Šta bismo radili ili kako bismo izgledali kad ne bi sve moralo da bude savršeno? Šta smo sve želeli da uradimo, a nikada nismo jer smo se bojali da neće ispasti perfektno?

Koliko ste puta čuli nekoga da glasom punim ponosa kaže: Ja sam perfekcionista, kao da je to nešto divno, dobro, retko i važno. Biti perfekcionista je mana. Da, naravno, trebalo bi da se trudite da date svoj maksimum. Ako nešto radite da to uradite najbolje što možete, ali morate znati da i najbolje što možete ne mora biti (i najčešće nije), perfektno. To što nije i ne može da bude savršeno nikako ne znači da ne bi trebalo da bude odlično. Najgore što možete da uradite je da nikada ne probate, plašeći se da rezultat neće biti bez mane.
Čak i ako uspete da nešto uradite savršeno, kao Van Gog ili Bah recimo, morate biti svesni da lako može da se desi da vaši savremenici to ne vide tako. Obojica umetnika nisu naišli na razumevanje i prepoznavanje za života. Postali su slavni tek posle smrti. To što se danas divimo Van Gogovim slikama i uživamo u božanstvenoj Bahovoj muzici, poprilično je stvar slučajnosti.
Ne mora svaki hobi da postane posao. Ne morate da pobedite baš svaki put u igri. Ako volite tenis, igrajte tenis (ne mora nužno na Vimbldonu). Ako volite da fotografišete, fotografišite. Ne morate da budete Mario Testino. I slobodno kačite fotografije na svoj Instagram profil jer on baš tome i služi. Svi mi koji volimo da kuvamo, bar nekoliko puta smo pomislili dok gledamo Džejmija Olivera da možemo da napravimo domaću pastu u svojoj kuhinji. Samo neki od nas su probali. Samo neki od onih koji su probali su uspeli. Ako ste uspeli, bravo! Ako niste, ništa strašno. Kupite pastu u prodavnici. Stara mudrost kaže da je bolje kajati se što ste nešto probali, nego što niste probali.
Najnesavršeniji ljudi su oni koji u drugima traže savršenstvo. Ako pomislite da ste ga pronašli, razmislite još jednom. Verovatno ne gledate smirenim, objektivnim očima, već ste zaslepljeni zaljubljenošću, obožavanjem, očekivanjem… Nemojte se plašiti savršenstva. Nećete ga nikada dostići, mudro je govorio Salvador Dali. Savršeno je neprijatelj dobrog. Uspeh je ići od jednog do drugog neuspeha, ne gubeći uz put entuzijazam.
Živimo u vreme tiranije perfekcije: Uradi ovo. Nemoj da radiš to. Koncentriši se na to. Ignoriši ovo. Radi duže. Radi više… Preplavljeni smo savetima koji bi trebalo da nas vode do perfekcije. Međutim, oni obično vode samo do nervoze, anksioznosti i osećaja da će se dogoditi nešto strašno ako slučajno pogrešimo. Ništa dalje od istine.
Dajte sebi šansu da pogrešite! Pa da se popravite. Pa da pogrešite ponovo i da se popravite ponovo. Grešiti je ljudski. Deca uče pokušavajući i grešeći. Pa pokušavajući ponovo, kroz igru, naravno. To uopšte nije loš recept. Svaki put se naježim kad čujem da je neko spreman da da 110% sebe za neki projekat. Taj matematički nemoguć procenat trebalo bi da sugeriše, da ako uložite su svoju energiju (i malo više) u nešto, savršenstvo dolazi samo. Budalaština. Ako želite da budete primećeni, prestanite da jurite savršenstvo. Svi drugi to rade. Umesto toga težite nesavršenosti. Nešto neočekivano ili iznenađujuće se bolje i duže pamti. A jednom kada otkrijete savršenstvo nesavršenog, život postaje dečja igra u kojoj se uživa.
Momčilo Antonijević