Andrej Žikić Artez, grafiti umetnik: Majstor za ulepšavanje gradova Hrana za glavu

Ako ste podigli pogled dok ste prolazili ulicama oko beogradske Hale Pionir, velika je šansa da ste zapazili predivan mural na vrhu najviše zgrade. Taj portret devojke u Bulevaru despota Stefana 126 potpisuje Andrej Žikić Artez, grafiti umetnik velikog talenta i prepoznatljivog stila. Ovaj arhitekta po obrazovanju, kaučsurfer po opredeljenju, prihvatio je ideju stanara palilulskog solitera da ukrase svoju krovnu terasu. Tako se na ružnom sivom zidu rodila šarena lepota.

Grafite ste počeli da crtate na Vračaru, na zidovima XIV gimnazije, a danas oni krase zidove u Beču, Kairu, Sao Paolu, Indiji, Madridu, Alma Ati… Kako je izgledao taj put?

Sve je počelo iz radoznalosti i želje da budem deo grada u kome sam odrastao. Grafite i potpise sam viđao na zidovima zgrada na putu od škole do kuće, pa sam se i sam u nekom trenutku oprobao u ulepšavanju fasada koje svakodnevno viđam. Kasnije sam upoznao nekoliko istomišljenika i počeo da se sve više interesujem za grafite i uličnu umetnost. Crtanje u javnom prostoru je bilo moj hobi sve do trenutka kada sam završio studije arhitekture i odlučio da dam sebi nekoliko godina da se oprobam u ulozi uličnog umetnika.

Prošle godine ste imali prvu međunarodnu izložbu svojih radova u Torinu. Da li se grafiti umetnici različito vrednuju kod nas i u svetu?

Ne bih rekao da sam se bilo gde osetio da me neko manje ili više ceni zato što se bavim uličnom umetnošću. Pre bih rekao da je razlika u kupovnoj moći ljubitelja umetnosti kod nas i u inostranstvu zaista velika. Izložbe koje pravimo u Beogradu više služe za uspostavljanje komunikacije sa publikom, dok umetnici u instranstvu od svojih izložbi mogu da žive i po godinu dana tokom kojih se bave pripremanjem naredne izložbe.

U Indiji ste oslikali zid površine 300 m na skeli od bambusa i temperaturi od 40 stepeni Celzijusa. Da li grafiti umetnik mora da bude u dobroj kondiciji?

Kondicija je svakako dobrodošla kada je ova vrsta projekata u pitanju. Međutim, daleko je bitnije imati volju i upornost da se projekat privede kraju. Kada mišići počnu da bole od pentranja po bambusovoj skeli, a zbog sunca koje nemilosrdno prži morate da ustajete svako jutro u 4h kako biste uhvatili bar nekoliko sati hlada, projekat zapravo postaje igra živaca kombinovana sa velikim fizičkim naporom.

Bavite se i slobodnim penjanjem. Koliko vam to pomaže u radu?

Trenutno sam na pauzi od penjanja zbog povrede ruke koju sam zadobio prekomernim crtanjem (teniski lakat), ali slobodnom penjanju mogu da zahvalim što se ne plašim visine. Kada dobro upoznate svoje telo i svoje granice, onda znate šta možete a šta ne možete da izvedete, pa je lakše suočiti se i sa strahovima koji su nam svima urođeni, u mom slučaju sa strahom od visine.

Oslikali ste 14 m visok mural na vrhu zgrade u beogradskom Bulevaru despota Stefana. Koliko vas, kao arhitektu po obrazovanju, inspiriše arhitektura Beograda?

Arhitektura i ambijent u kome moji murali nastaju su uvek veliki izvor inspiracije, pre svega kada je u pitanju paleta boja i sama kompozicija.

U Berlinu postoji tura na kojoj turisti mogu da se upoznaju sa radom najboljih nemačkih i svetskih grafiti umetnika. Da li Beograd ima potencijala za nešto slično?

Beograd je bogat uličnom umetnošću i sve je veći broj umetnika iz inostranstva koji dolaze kako bi ostavili svoj pečat. Već postoji nekoliko organizacija koje se bave prikazivanjem dela ulične umetnosti zainteresovanim posetiocima npr. Street Up i Belgrade Alternative Guide.

Imate li omiljeni grafit (svoj i grafit vaših kolega)?

Moj omiljeni mural čiji sam autor nalazi se u Beču i nastao je prošle godine u okviru festivala Calle Libre. Na muralu je prikazana devojka koja zatvorenih očiju igra jengu (društvena igra). Mural je nastao kao odgovor na temu ljudskih čula, a naziv murala je Expected Surprise.

U Buenos Ajresu naslikali ste Emira Kusturicu, u Brazilu grafit posvećen kultnom filmu Ko to tamo peva. Kako Latinoamerikanci reaguju na našu kulturu?

Srpska kinematografija je veoma popularna u Latinskoj Americi. Dok sam crtao u Buenos Airesu bio sam iznenađen da ljudi prepoznaju Emira Kusturicu – svaki čas bi neko prošao pored zida i doviknuo Kusturika, mui bien!

Vi ste i kaučsurfer, proputovali ste svet često odsedajući u kućama nepoznatih ljudi koji vole da putuju na sličan način. Da li se na taj način bolje upoznaje strana zemlja?

Nekoliko puta sam putovao preko couchsurfinga i imao sam prilike da upoznam zaista zanimljive ljude. Rekao bih da je ovaj način putovanja prečica do upoznavanja načina života lokalaca. Sa većinom ljudi koje sam upoznao preko couchsurfinga sam i dalje u kontaktu, verovatno zato što je svaki put iskustvo bilo nezaboravno!

Verovatno najpoznatiji grafiti umetnik, Benksi, ove se godine sam pozvao na Venecijanski bijenale i u luci izložio nekoliko radova koji, kada se posmatraju zajedno, prikazuju veliki kruzer koji ulazi u lagunu (ekološki vrlo problematično pitanje za Venecijance). Rad je nazvao Venice in oil. Da li je i vaša umetnost angažovana?

Uvek se trudim da svojim radovima uspostavim komunikaciju sa posmatračima. Teme koje se provlače šalju uglavnom suptilnu poruku koja bi posmatrača trebalo da inspiriše. Veoma retko se bavim kritikovanjem bilo koga jer umetnost na svu sreću ne mora time da se bavi!

Grafiti su zamišljeni kao umetničko delo ograničenog veka trajanja. Da li bi vas pogodilo da se neki vaš rad prekreči ili da se zgrada na kojoj se nalazi sruši?

Nestajanje radova je nešto sa čim sam se odavno pomirio i sa čime se stalno susrećem. Radovi su moji dok ih crtam, kada završim oni pripadaju svima nama i biće tu dokle god ih budemo zajedno čuvali. U nepostojanosti ulične umetnosti zapravo leži njena lepota.

Papa Julije II naručio je od Mikelanđela oslikavanje Sikstinske kapele. Da li ljudi mogu da naruče da im Artez oslika neki zid?
Što da ne, ako je lokacija inspirativna a tema slobodna, velike su šanse da neću moći da odolim!

Piše: Momčilo Antonijević Foto: Ružica Milovanović