Biram ljubaznost Hrana za glavu

Potpuno je prirodno da se nežno ponašamo prema onima koje volimo. O tome se ne razmišlja, to se samo nameće. Međutim, ljubaznost nije prirodna, urodjena prema ljudima koje „ne volimo“ ili ne poznajemo. To je stvar kulture i vaspitanja. Ljubazni smo zato što smo vaspitani, što smo odlučili da budemo takvi.

Prva knjiga koja me držala budnim celu noć je roman velikog Viktora Igoa „Jadnici“. Početak ostavlja posebno snažan utisak. Žan Valžan je osuđen na 19 godina zatvora jer je ukrao veknu hleba. Izašavši iz zatvora, luta jer niko ne želi da mu izda sobu zbog njegovog žutog pasoša koji otkriva da je u pitanju bivši robijaš. Konačno, konak mu nudi gradski biskup. Ignorišući mrke poglede domaćice, biskup naređuje da se za večeru izvadi svečani, srebrni escajg. Posle obeda svi odlaze na počinak. Valžan se budi, krade escajg i nestaje u noći. Sledećeg dana policija ga hvata sa srebrom za koje je više nego jasno da nije njegovo. U lancima ga dovode pred crkvenog velikodostojnika koga je opljačkao. Tada se dešava nešto neverovatno. Biskup insistira da ga oslobode. Tvrdi da Žan Valžan nije lopov, da mu je skupoceni escajg lično poklonio i, na opšte zaprepašćenje, kaže da je gost zaboravio da ponese srebrni svećnjak. Zbunjeni policajci skidaju lopovu bukagije i odlaze. Valžan pita sveštenika: „Zašto ste ovo uradili? Zašto ste spasli čoveka koji je izneverio vaše poverenje i opljačkao vas? Zašto mi poklanjate ovo srebro“ Sveštenikov odgovor se trajno urezuje u čitaočevo pamćenje: „Zato što sam upravo kupio tvoju dušu od đavola.“ Potresen ovim gestom, dirnut neverovatnom ljubaznošću i iznenađen novom prilikom koja mu je poklonjena, Žan Valžan odlučuje da će do kraja života biti pošten i dobar čovek.
Ogrubeli smo. Tuđa nesreća i tuga nas sve manje dotiču. Ljubaznost nepoznatih ljudi nas redovno iznenađuje. Danas se često na ljubaznost gleda kao na znak slabosti. Bezorazluk, udaralje šakom o sto, nogom u vrata i glavom u zid, s druge strane, smatra se znakom snage i sposobnosti. Kad je neko ljubazan i nasmejan, pitamo se ima li on zadnje nemere, šta u stvari želi od nas i zašto se tako iritantno smeška. Ljubaznost prema nekom od koga možemo imati koristi ili od koga nam nešto važno zavisi zove se ulizivanje. Ako shvatimo da ljubazna osoba od nas ne traži ništa zauzvrat, ostajemo zbunjeni.
Između arogancije onih koji misle da vrede više od drugih i servilnosti onih koji misle da vrede manje, leži ljubaznost vaspitanog, pristojnog čoveka koji na druge gleda kao na sebi ravne. On u ljudima koje sreće vidi one koje voli. Ljubazan čovek u nepoznatoj ženi na pijaci vidi svoju baku. U starcu u autobusu vidi ujaka sa kojim je u detinjstvu išao na pecanje. U detetu koje se igra u haustoru vidi svoje ili dete svog brata.
Manjak ljubaznosti nije samo naša specifičnost. Francuzi su odlučili da se sa neljubaznošću bore na institucionalnom nivou. Francuska železnica rešila je da angažuje stotine „policajaca za ljubaznost“ kako bi izašla na kraj sa lošim manirima putnika u čuvenim brzim vozovima. Policajci za ljubaznost nisu klasični organi reda. Oni se ne oslanjaju na silu i pendrek, nego na ljubaznost, na umeće rešavanja konflikta i lepu reč (onu što gvozdena vrata otvara). Oni će izaći na kraj sa ljudima koji dižu noge na tuđa sedišta, puše u vagonu, viču ili preterano otvoreno razmenju nežnosti. Na ovaj način železnica želi da zaštiti onu ljubaznu i vaspitanu većinu kojoj neljubazni i nevaspitani smetaju.
Naravno, jedni delić kosmosa koji smo u stanju da promenimo to smo mi sami. Zato sam rešio da vežbam ljubaznost. Trećeg januara odlučio sam da kasirkama u supermarketu u prizemlju moje zgrade, mom mesaru, ženi na trafici kod koje kupujem novine i devojci koja mi svako jutro prodaje slanu kiflu u pekari preko puta redakcije, čestitam Novu godinu. Ništa spektakularno. Samo jedna rečenica dodata u uobičajeni razgovor. Posledice ovog malog gesta prijatno su me iznenadile. Za petnaest minuta izmamio sam pet osmeha. Zbog uspeha mog mikro eksperimenta smeškao sam se čitav dan.

Momčilo Antonijević