BITI I OSTATI KORISTAN Hrana za glavu

Dve knjige o vremešnim ljudima za kratko su, plivajući uz struju, postale svetski bestseleri. To je sasvim neobično u vreme maničnog forsiranja mladosti ili bar mladalačkog izgleda. U čemu je tajna ova dva neobična hita, sličnog sadržaja, čiji se autori toliko međusobno razlikuju?

Sigurno ste već čuli, ukoliko niste pročitali ili ako niste gledali film snimljen po ovom romanu nominovanom za Oskara, o knjizi Čovek po imenu Uve, 36-godišnjeg švedskog blogera i kolumniste Frederika Bakmana. Glavni antijunak je Uve, lokalno džangrizalo, mrzovoljni padant, jedan je od onih komšija koji ispravljaju krive Drine ukazujući na propuste i previde okoline i dovodeći stvari u red, na svoj tvrdoglavi način, naravno. Verovatno ste upoznali nekog takvog u svom okruženju. Ta vas je osoba beskrajno nervirala, dok niste shvatili da je u pravu, da ispravno misli i mudro radi, pa je polako počela da vas osvaja. Sve dok je niste zavoleli, shvatajući da je bila korisna, neophodna, blagorodna… A onda je već bilo kasno. Pa ipak, od te ste osobe naučili da budete bolja osoba, da cenite i negujete prijateljstvo i da se isplati popravljati ovaj svet, nepreglednu savremenu dolinu plača. Ovo je jedna od onih priča koje će vas istovremeno nasmejati i rasplakati. A u vremenu kojim dominira bezosećajnost i sebičnost to je redak poklon našim otupelim osećanjima koja prete da netragom nestanu.

Inače, ova knjiga posvećena je jednoj Nedi: Sve je ovo samo da bih tebe nasmejao, kaže pisac u posveti. Skromno. Nemojte se, molim vas, nasmejati ideji da sam ja ta Neda. Ova knjiga je prevedena na 40 jezika i prodata u više od 3 000 000 primeraka.

Druga knjiga Tajni dnevnik Hedrika Hruna prati istoimenu ličnost, čoveka koji ima 83 godine i 3 meseca, živi u staračkom domu u Holandiji, piše dnevnik i član je Kluba starih ali još uvek živih. Kada u dom dođe nova stanarka Eifje, Hendrik, buntovnik protiv glupih domskih pravila s razlogom i borac za dostojanstveno starenje, dobija injekciju adrenalina, počinje da menja život – sa komičnim, nežnim i razornim posledicama. Autor ovog romana piše pod pseudonimom, potraga za njegovim identitetom nije urodila plodom, a s nestrpljenjem se očekuje i nastavak knjige. Svetski bestseler, roman je objavljen u 32 zemlje i proglašen je za jednu od najoriginalnijih priča ove godine, očaravši podjednako čitalačku publiku i književnu kritiku, što je redak izuzetak.

Dnevnik počinje jednog utorka, 1. januara: Prođe još jedna godina, a ja i dalje ne volim starce. Ne volim njihove hodalice, ne volim njihovo nerazumno nestrpljenje, njihovu beskonačnu kuknjavu, čaj i biskvite, njihove žalbe. A ja? Ja imam osamdeset i tri godine. A završava se jednog utorka, 31. decembra: Ne želim da mi sledeća godina prođe uludo. Čekaću proleće, a sa njim i putovanje u zemlju vina… A posle putovanja, napraviću neki novi plan. Sve dok je planova biće i života.

U čemu je neosporni šarm ovih knjiga? U tome što se podsmevaju modi, novom po svaku cenu. Najbolje je to osećanje definisao Žan d’ Ormeson (1925), član Francuske akademije nauka, autor romana, ispovesti, putopisa, eseja Otići ću jednog dana ne rekavši sve: Ne ludujem za aktuelnim. Ja nisam u modi. Odavno je poznato – moda je ono što se demodira. Moderno je zastarelo i već je iza nas. Postmoderno je prevaziđeno i pomalo smešno. Došavši na red, i savremeno je bačeno u zaborav. Mi smo veverice koje sve brže trče u beskrajnom kolu i ujedaju se za rep.

Šta je ono što osetimo pošto pročitamo ove knjige? Optimizam. Rezultat je ogroman, s obzirom na cenu.

Piše: prof. dr Neda Todorović