Blato i zlato Hrana za glavu

Đubre jedno! Dve kratke reči, mnogo besa i prezira. Kad pažljivo razmislimo, samo mali broj ljudi, možda čak niko, zaista spada u kategoriju društvenog đubreta. Šta god neko radi, to je gozba koju ta osoba ima da ponudi, kažu zen majstori. Mi to obično ne vidimo, jer smo zaslepljeni sopstvenom idejom o tome šta neko treba da radi. Svako ume da pronađe prljavštinu u nekome. Probajte da budete ona retka vrsta ljudi koja u nekome ume da pronađe zlato.

Na Dalekom istoku, blistavo beli cvet lotosa koji raste iz mutne, blatnjave močvare simbol je prosvetljenja, napretka i besprekorne lepote. Lotos raste uprkos nepovoljnim uslovima iz neprivlačnog mulja. Ta nečistoća i mulj neophodni su, iz njih se hrani. Isto je sa čovekom. Ako želi da napreduje i da se razvija, mora da krene od sopstvenog mulja. Ne može se raditi samo sa onim što nam se kod nas samih dopada. Moramo se baviti problemima i sputanostima, jer baš tu je potrebno delovanje. U toj zamućenoj vodi naše ličnosti je i naš potencijal.

Ne mislim da bi uvek i po svaku cenu trebalo pronalaziti opravdanja za sebe i druge. Samo nemojte odbacivati sopstveno (i tuđe) đubre tek tako. Ko zna šta se u njemu krije. Ako ga pogledate dobro, možda ćete baš u njemu pronaći klicu iz koje može da se razvije neka divna osobina koju do tada niste imali. U njemu se nalazi vaša šansa za menjanje nabolje. Baš kao operativni sistem Windows, čovek može da bude osnovna 1.0 ili unapređena 2.0 ili 7.0 verzija samog sebe. Vaše vrline koje su svima očigledne su divne, ali treba ispravljati ono što ne valja, što radi sporo, gde baguje.

Ne možete od blata tražiti da ne bude blato, govorio je mudri Čehov. I ne treba da tražite. Svi se u jednom trenutku svog života nađemo u kaljuzi. To je neminovnost. Ono na šta možemo da utičemo je naša sopstvena rešenost da se iz nje pomerimo ili pomirenost sa tim da ćemo u toj kaljuzi ostati zauvek. Svi smo u blatu, samo neki gledaju u zvezde, a neki od blata prave kuće. Dragana Kojičić ne boji se blata, prljanja, niti crnog ispod noktiju. Ova Novosađanka nakon završenog Arhitektonskog fakulteta, karijeru je usmerila ka oživljavanju stare vojvođanske tehnike gradnje kuća od blata. Prednosti blata su što je zdrav materijal, lako je dostupan, ne košta, voli reciklažu (već korišćeno blato može se jednostavno pokvasiti i ponovo iskoristiti u gradnji), ne troši energiju za proizvodnju osim ljudske snage, zimi greje, leti hladi, ima visok akustični komfor, otporno je na požare, omogućava gradnju u sopstvenoj režiji, nosi u sebi ogroman kreativni i socijalni potencijal. I blato je deo rodne grude, zapisao je naš veliki Mihajlo Pupin.

Blato, đubre i mulj su zahvalni materijali.

Baš kao što ljudi imaju različite, konstruktivne ili destruktivne pristupe đubretu u sebi i drugima, tako i različite zemlje imaju potpuno različite pristupe đubretu. U Švedskoj, apsolutno sve smeće koje njeni građani proizvedu upotrebi se za proizvodnju enegrije kojom se greju i osvetljavaju kuće i škole. U ponovnoj upotrebi đubreta došli su do te tačke da moraju da ga uvoze iz okolnih zemlja. Malo im je sopstvenog smeća. U Srbiji, sa druge strane, danima je gorela ogromna deponija u Vinči, ispunjavala vazduh toksičnim isparenjima i predstavljala mesecima preteću opasnost za građane prestonice. Velika ironija krije se u činjenici da se ta ogromna količina neiskorišćenog i potencijalno opasnog đubreta nalazi u neposrednoj blizini neobično važnog arheološkog nalazišta, središta najnaprednije praistorijske kulture na svetu. Naselje koje je pre pet milenijuma postojalo u Vinči, veličinom je premašivalo ne samo ostala neolitska naselja u Evropi, već i prve gradove u Egiptu i Mesopotamiji koji će nastati znatno kasnije. Vinča je prvo urbano naselje na našem kontinentu (sačinjeno, naravno od kuća od blata). Ne smemo ga zatrpati đubretom. Možda je pravi trenutak da učimo od Šveđana kako da ga pretvorimo u svetlost.

Momčilo Antonijević