DOBRO DRVO Hrana za glavu

Da li je pristojnost samo deo naše bolje prošlosti? Nema dana da nas ne iznenadi neki primer primitivizma, neuljudnosti, grubog varvarizma. Bonton se, naravno, menja sa napretkom društva i tehnologije. Mnogi civilizovani gestovi, kao rukoljub, odavno su završili na polici nostalgije u Muzeju običaja. Mnogi smatraju da su civilizovani maniri nepotrebni u XXI veku. Tako se i ponašaju. Kurtoazija nije u trendu, naročito među učesnicima rijaliti programa, navijačima, političarima… A sve manje i u svakodnevnom životu.

Ovogodišnje prvomajske praznike zauvek ću zapamtiti po jednom vandalskom aktu grupe obesnih mladića: pripremajući se da praznik proslave na urnku u Košutnjaku, bez imalo milosti i trunke svesti o onome što čine, posekli su jedno zdravo stablo u zaštićenom izletištu Beograđana. Snimak seče stabla delovao je šokantno – kao ubistvo svakog živog bića!
Osetila sam najpre zgražavanje, pa nevericu, zatim bes i najzad nemoć. Zar je moguće da neko ima dvadesetak godina, da je završio bar srednju školu, a da mu je ekološka i svaka druga svest na tako niskom nivou da svoju potrebu za ogrevom za potpalu roštilja rešava siledžijskom sečom čitavog stabla koje je neko tu posadio i negovao, koje je više decenija ulepšavalo prostor Košutnjaka nudeći nam svima, darežljivo, lep pogled, hlad, svež vazduh!?
Ko je vaspitavao te mladiće? Šta su ih naučili roditelji, vaspitači, učitelji, mediji? Kako to da ih ničemu nisu naučili? I, kakav primer im nude nadležni koji onako olako žrtvuju neki parkić ili zelenu površinu za betonski parking, asfaltni deo puta ili izgradnju još jedne stambene ili poslovne zgrade? Poruka je da smo mi građani nemoćni pred moći novca. I da se svaki opravdani bunt protiv takvog nasilja nad prirodom završava našim porazom. Ako nastavimo da ćutimo i da se mirimo sa nasiljem nad prirodom, ova će palneta uskoro ličiti na negostoljubivu površinu Meseca na kojoj nema ni traga života. Hoćemo li ikada saznati ko su vandali iz Košutnjaka i kakvu su sankciju zaslužili? Ukoliko se to ne desi, oni će postati pozitivan primer.
Jasno je da se odnos prema okolini uči od malih nogu, u porodici. Među knjigama uz koje smo odrastali neizbežan naslov bio je Dobro drvo, Šela Silverstijena. To je priča o prijateljstvu dečaka i drveta, o njihovom zajedničkom odrastanju, sve do starosti. Ustvari, tema je umeće davanja i primanja, filozofsko pitanje sebičnosti i nesebičnosti. Dečak sa stabla najpre bere jabuke, ljulja se na granama drveta, penje se u njegovu krošnju, urezuje svoje inicijale u njegovu koru, leži sa devojkom u njegovom hladu… Kada odraste, seče mu najpre grane, potom i stablo. Sedeći kao starac na golom panju, razmišlja samo o tome šta bi još mogao od drveta da uzme. Ne pada mu na pamet da pored uzimanja postoji i davanje, vraćanje.
Ta dirljiva priča, ne samo za decu, predstavlja odličnu lekciju o ponašanju u prirodi koja nam toliko toga pruža. Uči nas tome da postoje načini da joj se odužimo, da je sačuvamo, poštedimo. I da nam davanje, često, donosi daleko veće zadovoljstvo nego uzimanje. Samo inteligentne, zrele ličnosti smisao nalaze u davanju, ne u uzimanju. Najmanje u otimanju.
Jasno je da mladi vandali nikada nisu pročitali nijednu dobru knjigu. Da ne znaju za šumara Petera Volebena koji je čitav život proučavao drveće i ustanovio da i ono međusobno komunicira, gaji odnose, oseća… O knjizi ovog autora Tajni život drveća pisali smo u pretprošlom broju.
Ovo je bio tekst o zločinu nad drvetom zabeleženom kamerom. Da li ćemo doživeti da napišemo i nastavak teksta – o zasluženoj kazni? Ili smo toliko oguglali, izgubili osećanje empatije, da ćemo okrenuti glavu i nastaviti svojim putem kao da se ništa nije dogodilo?

prof. dr Neda Todorović