Ima nade Hrana za glavu

Ovo nije jedan od onih njuejdž tekstova koji šire lažni optimizam. Budimo realni, nalazimo na ivici ambisa. Ozbiljno smo se posvađali sa prirodom, decenijama već testiramo granice njene izdržljivosti. Uspeli smo da stvorimo okruženje preplavljeno zagađenjem, bilo da je u pitanju vazduh, voda ili otrovni sadržaj kome nas mediji svakodnevno izlažu. Ipak, u prethodna dva meseca dva puta sam prisustvovao čudu. Sreo sam ljude koji su me zarazili entuzijazmom i ulili mi nadu da nije sve baš tako crno. Da ima nade.

Krajem oktobra, dva dana bio sam gost mladih izviđača iz Petrovca na Mlavi. Pozvan sam da tinejdžerima govorim o lekovitim, samoniklim i otrovnim biljkama i da održim kratak kurs prepoznavanja bilja u prirodi. Bio sam skeptičan. Za početak, sve se dešava u poznu jesen, kada se vegetacija polako gasi. Zatim, kako zadržati pažnju tinejdžera u pubertetu kojima je sve zanimljivije od predavanja i učenja? U Beograd sam se iz sela Ždrelo u kom se nalazi Izviđački dom, vratio oduševljen. Dva dana bio sam okružen mladim, pametnim, duhovitim, spretnim ljudima, koji vole da vreme provode u prirodi. Među izviđačima vlada prilično stroga disciplina. Ti tinejdžeri su sami prali sudove, čistili sobe, cepali drva… Ukratko, radili su sve poslove koje kod kuće nikada ne rade i pri tom uživali. Šta nisu radili? Nisu buljili u telefon. To mi je odmah zapalo za oko. Drugog dana pitao sam svog domaćina, starijeg izviđača Aleksandra:
Da li im branite telefone dok su ovde?
Ne, kroz osmeh je odgovorio, deci samo ne pada na pamet da ih uzmu.
Verovali ili ne, u selu Ždrelo, u podnožju Homoljskih planina, gde se noću često čuje zavijanje šakala, dešava se nešto što je tinejdžerima zanimljivije od instagrama! Poseban kuriozitet je činjenica da u ovom selu već dva meseca nema vode iako u selu postoji vodovod. Sve se dešava u, izviđačkim rečnikom rečeno, bezvodnom sistemu (maksimalno štedimo vodu koju donosimo sa izvora). Čudo, priznaćete.

Samo nekoliko dana kasnije suočio sam se sa još većim izazovom. Pozvan sam da dođem u goste u vrtić u selu Dobrica, opština Alibunar, da mladim damama i gospodi (od 3 do 6 godina) govorim o lekovitim biljkama. Od mene se očekivalo da dva do tri sata držim pažnju ovih mališana pričom o lečenju biljem, iako uopšte nisam bio siguran da li umem da govorim o tome tako da me deca razumeju. Sad znam da umem. I razumeju odlično, često bolje od odraslih. Kuvali smo čaj od matičnjaka, mirisali lavandu i eukaliptus (koji jednom Aleksi miriše na ljute žvake), mazali ogrebotine kantationovim uljem i pravili salatu od ananasa i nane. Van svih mojih očekivanja ovako mladu publiku interesuje sve, pa i lekovite biljke, posebno ako, kao glog, mogu da vam pomognu u borbi protiv vampira. Uz pomoć jednog starog čajnika, dva ananasa, malo sveže nane sa moje terase, matičnjaka nabranog u selu Ždrelo, ali prvenstveno uz pomoć ogromnog entuzijazma vaspitačice Senke (koju deca od milošte zovu vaspi), u malenom selu na obodu Banata izveli smo magiju.
Ima nade, verujte mi. Sve dok u nekim zabačenim, ponekad malo zaboravljenim ćoškovima gajimo entuzijazam, tu retku biljku tako neophodnu za čuda.

Momčilo Antonijević