Imati i(li) nemati mišljenje Hrana za glavu

Iako sve češće možemo čuti gnevne povike: Imam pravo na svoje mišljenje ili To je moj stav, objektivni posmatrač bi lako mogao doći do zaključka da živimo u vremenu u kome se neverovatno malo misli.

Volter je voleo da kaže: Ne slažem se sa tim što govorite, ali ću se truditi da to možete reći. Otac jednog mog prijatelja rekao je svom sinu nešto slično: Možeš da ne misliš kao ja, dok god misliš. Mada se na prvi pogled može učiniti anahrono, pitanje da li svi imamo pravo na svoje mišljenje o svemu danas je veoma aktuelno. Moj odgovor u najkraćem glasio bi ovako: svako ima pravo na svoje mišljenje, pod uslovom da misli. Ko ne misli, nažalost, ne ispunjava neophodni minimum i nema pravo na mišljenje. To nije uopšte strašno. Nikada se nemojte ustručavati da kažete da o nečemu nemate mišljenje jer o tome nikada niste razmišljali.

Međutim, i oni koji misle ponekad nemaju pravo da svoje mišljenje iznose javno. Spomenuti Volter, na primer, imao je mišljenje o tome kako svi ljudi treba da budu slobodni i jednaki (ono je srž njegove prosvetiteljske filozofije), ali ga to nije sprečilo da novac investira u velike trgovačke kompanije, aktuelne u njegovo vreme, koje su profit stvarale na neplaćenom, ropskom radu ljudi u Africi i južnoj Aziji. Dakle, ako ste Francuz, u redu je da budete slobodni, a ako ste Vijetnamac, tek bi trebalo videti.

U vremenu tiranije trenutka, o kojoj piše mudri Tomas Eriksen, nije više problem doći do informacije. Dovoljno je samo da ukucate pojam na pretraživač. Baš iz tog razloga što nam ogromna, nesavladiva količina informacija stoji uvek na raspolaganju, naše znanje je sve šire, a sve pliće. Ako ste mislili da smo u drastičnoj prednosti u odnosu na naše pretke, grešite. Ozbiljno grešite. Uljuljkani mogućnošću da nešto uvek možemo pronaći na internetu, malo smo se olenjili, pa i za najprostije stvari kao što su menjanje ventila ili spremanje musake uputstva tražimo na YouTube-u. Sve manje učimo, jer znamo da uvek možemo da pročitamo ono što nam treba sa uvek spremne puškice – interneta. Vodi li to u zakržljavanje mozga, pa i u Alchajmera, kao što je smatrao Umberto Eko?

Kad su stavovi u pitanju nije zgoreg pomenuti da svaki stav treba da ima tri komponente: saznajnu, emotivnu i konativnu, akcionu. Drugim rečima da biste imali stav o nečemu, morate o tome imati neko saznanje, gajiti izvesnu emociju i biti spremni na određenu akciju. Nije svako mišljenje stav. Pošto je važno da u životu zastupate prave stavove razmislite dobro i premerite tri puta pre nego što u nekoj raspravi dreknete: Imam pravo na svoj stav! Triput meri, jednom seci, govorili su naši preci.

Vaše mišljenje vrlo lako može biti pogrešno. Kad shvatite da je tako, recite pošteno: Pogrešio sam, promenio sam mišljenje. To rade samo pametni ljudi. Nepametni s druge strane, daju sebi privilegiju da imaju mišljenje o ljudima koje ne poznaju, gradovima u kojima nisu bili i o knjigama koje nisu pročitali. Nemojte sebi davati tu privilegiju. Ispašćete glupi.

Iako među najlepše narodne poslovice sigurno spada i ona kineska neka cveta hiljadu cvetova, i tolerancija mora imati granicu. Kad neko sebi da za pravo da vam saopšti svoje mišljenje o vama, vašem životu, braku, poslu, doboš torti, načinu na koji vaspitavate dete ili vašim sposobnostima i talentima, a o tome ne zna ništa i još to mišljenje niste ni tražili, budite slobodni da pokupite svoje stvaričice i odete bez pozdrava u pola rečenice. Ovo se ne odnosi na mame, bake i policajca koji vas je uhvatio u saobraćajnom prekršaju i odlučuje da li da vas kazni ili ne. Stariji i moćniji su “pametniji“, zar ne?

Momčilo Antonijević