Jesenja sonata Hrana za glavu

Niko od mojih prijatelja nikad ne kaže da je star, svi samo govore kako stare, kaže poznata američka autorka humorističkih kolumni, Laverne H. Bardy, pisac knjige Kako sam uopšte ostarila. U tom duhovitom priručniku o prolaznosti, portretu čoveka u starosti, spisateljica komentariše odnos ljudi prema poznim godinama: izgleda kao da se to uvek dešava nekom drugom. I onda kada su svi pokazatelji tu: koža šarpeja, gubitak dlake tamo gde bi je trebalo imati, njeno bujanje tamo gde joj mesto nije, potreba za bifokalnim naočarima, sve manja slova, sve kraće ruke, kontradiktorno smanjivanje visine i povećanje broja cipla, činjenica da ljudi govore sve tiše, da se rastojanje od kuće do pijace stalno povećava i da je dobilo i uzbrdicu, da nam je zimi sve hladnije a leti sve toplije, da bismo rado putovali da to nije tako daleko, da ti šetajući fantomski bolovi u zglobovima nemaju nameru da prestanu (kad se probudite a ništa vas ne boli znači da ste umrli) a da se naša potreba da delimo savete stalno povećava.
Postoji li lek protiv bolesti koja se zove starost? Autroka predlaže da se u taj proces ulaska u treće životno doba ponesu duhovitost i avanturizam. Lako je reći. Nije zgoreg imati i para, jer samo tada nismo u grču zbog preteće nemaštine. Preporučuje da se na zrele godine gleda kao na vreme posle sticanja najviše (životne) diplome, medalje iskustva, kao na prostor za sve one brojne aktivnosti koje nikada nismo stigli da uradimo, period kada nesanicu koristite za čitanje a ne za očajanje. I na dragocene trenutke kada nas unučići, eliksir mladosti, podmlađuju i ispunjavaju nemerljivom radošću. Da li je ta uputstva lako sprovesti kada živimo u eri histeričnog terora mladosti? A, kontradiktorno, životni vek u zapadnjačkoj civilizaciji toliko se produžio da stogodišnjaci iz našeg sokaka nisu više muzejska retkost.
Pišući o starosti, Simon de Bovoar je sedamdestih godina postavila pitanje da li su stari ljudi, oni između pejsmejkera i Alchajmera, uopšte ljudi? Smatrala je da ih društvo doživljava kao nepristojnu, zabranjenu temu, da ih getoizuje. Imala je na umu činjenicu da oni nemaju ni iste potrebe ni ista prava sa mlađima. Od tada je prošlo 45 godina. Da li se situacija u međuvremenu izmenila – nabolje ili nagore?
U autobiografskoj knjizi sugestivnog naslova Zimski dnevnik Pol Oster, svojevremeno zamamno zgodan pisac, analizira promene tela kroz koje prolazi u šestoj deceniji izazvane bolestima, povredama, bolovima koji dolaze sa godinama. Opisuje kako je živeti u tom (Novom? Starom?) telu. Duhu ovaj autor manje oduzima nego telu, pripisujući mu sjaj lepote, britkost uma, hrabrost. A ona nam je stvarno potrebna.
Džulijan Barns u romanu Ovo liči na kraj pokazuje kako njegov junak Entoni Vebster nije isti čovek u mladosti i starosti. Kada ostane sam, razveden, okrenut internetu i sređivanju kuće, u bekstvu od budala i toliko puta spomenute senilnosti, osećaj besmisla življenja postaje mu stalni refren. To je ona situacija kada, kako pronicljivo ironiše Duško Radović, najpre gubimo četvrtog za poker, pa trećeg za preferans, pa drugog za domine i tabliće. Ostajemo samo mi i tad otvaramo pasijans da vidimo šta će biti sa nama.
Ali, zašto ne poslušati Dučića koji je, kao prefinjeni bonvivan, smatrao da treba imati mudrosti pa znati ostariti bez ružnoće, bez pakosti i bez tuge – tri kobne stvari koje idu zajedno. Čovek ostari samo kada ostare sve njegove strasti. Pesnik je govorio iz ličnog iskustva, propovedao je umetnost starenja.
Jedan drugi suptilni poznavalac života, francuski televizijski novinar i književni kritičar Bernar Pivo, autor Rečnika zaljubljenika u vino, ne slaže se sa onim pesimistima koji se vajkaju da stare od rođenja. Dugo smo bili tako sveži, tako mladi, tako sočni. Osećali smo se nepobedivo. Sa životom ispred sebe i u pedesetoj je bilo tako dobro. Pa i u šezdesetoj. Ono što je nepodnošljivo to je taj pogled mladih, koji vas više ne gledaju kao svog. Zalazite u aprthejd godina a da toga niste ni svesni. To sam osetio, objasnio je Pivo, kada mi je mlada žena u tramvaju prvi put ponudila mesto. Da li me je smatrala starim? Pozvao sam je na kafu da mi to pobliže objasni. Boriti se protiv starosti za ovog čilog autora znači ne odustajati ni od čega: ni od posla, ni od putovanja, ni od knjiga, ni od hrane, ni od ljubavi, ni od snova. A sanjati to znači koliko sećati se toliko i misliti na lepe stvari koje nas čekaju. Uz muziku, po mogućstvu uz Mocarta.
Možemo li suočeni sa ograničenjima tela i vremena zadržati lakoću življenja i humoran odnos prema stvarnosti? Da, pod uslovom da shvatimo zašto su ljudi danas toliko mlađi nego mi kad smo bili u njihovim godinama i kako su svi ljudi naših godina toliko stariji nego mi.
dr Neda Todorović