Kako prevazići strah od javnog nastupa? Hrana za glavu

Nisi svi rođeni za javni nastup. Ričard Branson i Džulija Roberts se tresu od straha i izbegavaju da se obraćaju u javnosti. Čak 74 odsto ljudi na svetu usočava se sa ovom nelagodom. Pa ipak, iako to zna, šef želi da baš vi javno govorite. Potrebno je za posao. Šta možete da uradite?

Možda možete da odbijete da javno nastupite i tako sebi ne zapretite baš otkazom, ali svakako dobijete minus u karijeri, trebalo bi da znate za nekoliko trikova koji mogu da pomognu.

Dobro je znati da je fobija od javnog nastupa sasvim legitiman problem. Ima čak i zvaničan medicnski naziv i zove se glosofobija. Glos je na grčkom jezik, fobija, naravno, strah. Poslednjih godina, kako javni nastup i dobija na značaju, proučava se i odnos ljudi prema njemu. Ogroman je uticaj koji javni nastup može da ima na publiku. A veliki je i negativan utisak koji on ostavlja na onog koji nastupa.

Kasno se učimo javnom nastupu, najčešće tehnikom u pet do dvanaest, kad smo suočeni s tim zadatkom jer je neko odustao. Nastup pred svetom je zapravo stresna situacija koja prija samo malobrojnima. Zašto nas govor u javnosti toliko plaši?

Javni nastup kod ljudi izaziva anskioznost, neprijatnost. Očekivanja su velika, kao što je velika i izvesnost da ćemo se obrukati. Ocena publike je važna, trenutna je i odmah se oseti na svojoj koži kakav ste govornik. Katasrofičan ishod nastupa nas dovodi u stanje paralize i očaja. Taj osećaj da ćemo propasti osnova je našeg straha, po proceni neurologa i psihijatara.

Moramo da shvatimo da naš strah nije samo pitanje tog nastupa u javnosti. Treba da vidimo čega se to plašimo, šta stoji iz sve te panike. Nije samo u pitanju nastup pred svetom, možda se plašimo i svog znanja jezika i nedovoljnog znanja o onome što treba da prikažemo. Ako znamo šta je to što nas plaši, biće nam mogo lakše ili makar malo lakše jer ćemo moći bolje da se spremimo.

Treba se fokusirati na sadašnji trenutak. Ne na momenat kada budemo progovorili nego na ovo sad, kad se već nalazimo u toj sobi. Verovatno će nam se ruke lediti i biće nam hladno, zato je dobro prošetati, pomeriti se. Kretanje u prostoriji nas zagreva i tako se i upoznajemo sa prostorom. Svesno se treba koncentrisati na disanje. Dobro je regulisati ga pre nastupa da bi bilo ravnomerno.

Povežite se s ljudima u prostoriji. Upoznajte ljude za stolom ili druge govornike. Osećaj da smo povezani s drugima može da pomogne da se manje osećamo ranjivim. Nađite nekog ko vam odgovara i kasnije se toj osobi i obratite pogledom dok govorite. Nađite podršku, navijača makar jednog. Strah od toga da ćemo se javno raspasti biće manji jer ćemo se sećati da tu ima i drugog sveta, da nije kraj.

Naravno, postoje i drugi koje se plaše. Moj kolega, recimo, skine naočare da ne bi video ljude oko sebe precizno, samo njihove obrise. On misli samo na ono što treba da kaže. Ako dođe do pitanja, diskusije, vraća naočare jer oluja je prošla, diskusija je pozitivna stvar, publika se angažovala.

Glavno pravilo je da budemo prisutni umom i duhom u prostoriji u kojoj nastupamo. I da mislimo samo na taj konkretni trenutak, ništa više. Ni pre ni posle. Naše prisustvo u tom trenutku i koncentracija, ključ su uspeha.

I pored poznavanja ovih pravila ne znači da ćete uživati u nastupu u javnosti. Ako prvi put nije bilo dobro, ne znači da neće drugi. Uglavnom se napreduje, ali se retko dešava da ljudi baš zavole nastupe u javnosti. Osim onih kojima je to svakodnevni posao, deo rutine, ili onih koji su rođeni oratori, koji uživaju u zvuku vlastitog glasa.

J.Š.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *