Letovanja nekada i sad Hrana za glavu / Trendovi

Zašto se sa setom sećamo letovanja na koja smo odlazili vozom, autobusom ili automobilom bez klima uređaja? Bez obzira na konfor, putovanja su uvek bila izvor velike sreće. I nekad i sad. Kvalitet putovanja je sada bolji, možda se ide mnogo dalje, osvajaju se drugi kontinenti… Menja se nešto drugo: kvalitet saputništva.

Čim krenemo, ili pre toga, svi sada rade apdejt GPS vodiča, proveravaju dostupnost mreže, gledaju da li im lap top ima punu bateriju, bave se svojim sve brojnijim gedžetima.

Ranije, važno je bilo da su karte kupljene, odnosno i karte i rezervacija. Onaj s kim putujete bio je sto odsto prisutan, od kad krenemo do kad se vratimo. Pričamo jedni s drugima, gledamo kroz prozor, upoznajemo nove ljude.

Putovanja su danas nešto drugo. Letimo tamo gde ranije nije bilo moguće stići. Vreme putovanja se skraćuje, ali nam je romantična slika ranijih putovanja, iz sedamdesetih i osmadesetih ipak draga. To je bila neka avantura. Voz krene, možda negde i ostane duže nego što je trebalo, ali nije sve definisano, bilo je važno da smo krenuli.

Posle voza i broda stignemo na neko ostvro i mislimo da nas tamo čeka rođak ali to ne bude slučaj. Nema nikoga. Malo po malo, saznamo da nam je ostavio poruku kod lokalnog ribara da je ključ kod komšinice a da su njemu stigli neki turisti, da će se brzo vratiti. Kao u nekom filmu. Sve je to neka nova avantura, komšinica postaje dobra prijateljica i prva noć u novom mestu ostaje zapamćena.

Vozovi su bili skromni, a opet čarobni. Posebno spavaća kola i vagon restoran. Sve je bilo kao u Orijent ekspresu, ali nekako prisnije. Letovanje je počinjalo samim ulaskom u voz, nastavljalo se deljenjem pohovane piletine sa saputnicima, sledila je dečija cika, pesma, ma sveopšte veselje.

I putovanja automobilom su bila posebna. Od svih mogućih pratećih elemenata radio je bio jedino pomagalo ili neka kompromisna kaseta sa muzikom po ukusu svih generacija u kolima. I sad se sećam kako sam ceo jedan put do mora provela zagledana kroz prozor, zaokupljena svojim mislima, aktuelnom simpatijom, utiscima iz prethodnog razreda… Proletelo je.

Letovanja na koja smo išli bila su skromnija, ali su imala ono što sada svima nedostaje. Bila su slobodna, bez plana i programa. Bitno je da smo na moru, jer to je zdravo i što je duže moguće. Da dišemo, plivamo, spavamo, pijemo vodu s malo vina i jedemo ribu. Nije bilo akvaparkova, sadržaja, animatora, niti unapred bukiranih aktivnosti za decu i za roditelje.

Praksa ranijih putovanja je bila ugodno predvidiva. Znale su se glavne luke do kojih ste stizalo i odatle smo išli brodovima, čamcima. Vozovi su imali stalni red koji se godinama nije menjao. Nije ni čudo što se polako vraćamo takvom načinu letovanja, kad smo u prilici. Možda sad idemo automobilom s klimom, ali je ideja retro. Idemo da bismo se odmorili ali i videli međusobno. Da bismo osetili neki porodični, prijateljski mir koji je ugrožen današnjim svetom senzacija.

Vozila bez klime su nekad podrazumevala da se ne putuje iz cuga, da se staje, pauzira, spava na putu do mora. Tako smo upoznavali put kojim smo išli, gradove na putu, sela, planine… To je bila magija opuštenosti, gde je bilo sasvim normalno da se na odredište ne stigne istog dana i da odmor počinje već samim polaskom. Nekad se dešavalo i da ne stignemo do krajnje destinacije, jer je i jezero na pola puta bilo sasvim dobra varijanta letovanja.

I nekad i sad putovanja su bila glavni pokretač radnog sveta, da se vredno radi i preživi godina kako bi se išlo na letovanje. Sada nam preostaju mini-vintage putovanja, sa visokim komfora koji postaje realnost. Ne uvek i ne neminovno.

Uvala bez wifija, kuća od kamena i nekoliko dana potpune divljine otvaraju nov pogled na letovanja, koja danas često postaju spoj hitserije i izrežiranih situacija. Pre nekoliko godina, sticajem okolnosti, kasno smo krenuli na put i bilo je nužno da usput prespavamo već posle nekoliko sati. Ta dinamika se posebno svidela deci jer smo stigli u jedno malo mesto u našoj zemlji, u kome nikad nisu bili i koje im se podjednako svidelo kao i krajnja destincija u inostranstvu. A mene je podestilo na ona ranija iskustva, kad smo pravili planove po svojoj meri i dinamici, a ne po agencijskoj i kad smo dozvoljavali da nas i samo putovanje iznenadi.

J.Š.