Mladen Burazerović – Prvi srpski samuraj Hrana za glavu

Mladen je mnogo više od običnog mladića. Kada on obuče kimono, dešava se neverovatna promena! Postaje samuraj! Borilačkim veštinama bavi se više od 18 godina i majstor je Jujutsua 5. dan sa zvanjem Shihan (veliki majstor), Aikidoa 4. dan sa zvanjem Shidoin (samostalni instruktor) i Aikibudoa 5. dan sa zvanjem Shihan. Tako je diplomirani profesor fizičkog vaspitanja i sporta, kao i specijalista fizioterapije, Lozničanin koji govori engleski, italijanski, ruski a uči nemački jezik, postao i prvi samuraj u Srbiji i na Balkanu.

Šta bi sve neko trebalo da bude i da uradi da bi mogao da ponese titulu samuraja?

Da bi neko mogao da postane kandidat za izbor u zvanje samuraja, morao bi prvenstveno da bude aktivan u bavljenju tradicionalnim japanskim borilačkim veštinama. Tu ne spadaju karate i džudo koje mi poznajemo kao veštine sa ovih prostora, već škole karatea koje neguju isključivo stari karate kakav se i dalje trenira u Japanu i koji se u mnogome razlikuje od onoga što mi danas znamo kao karate. Kada govorimo o tradicionalnim veštinama, najpre se misli na stare škole jujutsua (u govoru đu đucu; u Srbiji pogrešno nazivano džiu džicu), Kenjutsua (škole japanskog mača), aikijujutsua i slično. U te veštine ulazi i aikido, iako je to modernija veština, a okrenuta isključivo tradicionalnom putu koji je zacrtao njen osnivač Morihei Ueshiba. U domenu ovih veština, da bi osoba postala kandidat, morala bi da poseduje minimum 5. dan u nekoj od veština. Dakle, pored bavljenja ovakvim tradicionalnim, budo veštinama, osoba mora da se usavršava tokom celog života. Potrebno je i poznavanje japanske kulture i tradicije. Kada se ovi uslovi ispune, potrebna je i preporuka nekoga ko je već po zvanju samuraj ili kapetan samuraja (Shinan Jaku). Ukoliko je osoba mlađa, pored navedenih kriterijuma uzima se u obzir i nivo obrazovanja, jer je to pokazatelj koliko je neko uporan i vredan na putu ličnog napretka.

Koje su osnovne vrednosti jednog samuraja?

Samuraj mora da bude požrtvovana osoba, vredna, uporna i spremna na mnoga odricanja. Mora da bude samokritična i da ne dozvoli da njegov ego usled stalnog usavršavanja nadjača njega samog. Samuraj uvek mora ostati ponizan i mudar, spreman da pomogne drugima. Nikako gord i nadmen. Samuraj je neko ko se trudi da ceo život ostane na ispravnom putu, pridržavajući se pravih vrednosti.

Da li je važno negovati sportski duh?

Samuraji ne neguju sportski duh. Biti samuraj znači boriti se sa samim sobom, a ne sa protivnikom. Pravi samuraji nemaju neprijatelje osim sebe samih. Pobediti sebe, prava je pobeda svakog samuraja.

Kako izgleda jedan uobičajeni samurajski dan?

Samuraji nemaju uobičajene dane, niti ustaljeni ritam. Ono što je posebno u danu samuraja jeste da oni moraju da se svakodnevno bave svojim budo veštinama, da usavršavaju svoju ličnost i da se edukuju kako bi napredovali. Naravno da se dan svakog samuraja razlikuje, ali ono što je najvažnije to je da svako teži da svakim danom bude što bolji i utreniraniji. Samuraji imaju više veština kojima se bave, pa je shodno tome i sam trening drugačiji.

Da li u Srbiji postoji aktivna samurajska zajednica?

Za sada ne postoji, ali planiram da je aktiviram.

Kolika se važnost pridaje samurajskoj odori i zašto?

Samurajska odora je nešto što je deo tradicije i kulture Japana. Treninzi se obavljaju u opremi koju većina ljudi poznaje, a koju greškom nazivamo kimono. To je u stvari keikogi (ukoliko se govori o aikidou, jujutsu i slično) ili dogi, odnosno karategi (ukoliko se govori o karate veštini). Samurajsku odoru čini yukata (kimono), hakama (pantalone), haori (prsluk ili jakna) i tabi (specijalne patike). Biti samuraj znači i negovati kulturu samuraja i sve što odlikuje tu klasu. Često se ljudi pitaju da li je potrebno i veru menjati, ali to naravno nije slučaj. Samurajska titula vezana je za kulturu, a ne veru. Nekada su postojali i određeni klanovi hrišćanskih samuraja, što je važno znati s obzirom da se često misli da ukoliko je neko samuraj mora da se odrekao svoje vere (u našem slučaju pravoslavne) i prihvatio budizam. Samuraja ima svih vera. Iako reč samuraj znači služiti (u prošlosti su samuraji bili oficiri odani svome gospodaru i klanu), to danas ne podrazumeva službu nekome niti nekoj zemlji, već službu mlađima, našoj okolini i početnicima u našim veštinama, a u cilju edukacije i vođenja ka pravom putu i, naravno, ljubav prema svojoj zemlji.
Kako je došlo do toga da vi krenete putem samuraja?

Ko krene putem tradicionalnih veština, sasvim je normalno da dobije želju da postane samuraj, jer je to ipak velika čast koju ne može svako dobiti.

Da li biste i druge podstakli na isti čin i zbog čega?

Naravno. Biti samuraj znači biti mnogo toga što drugi nisu. Znači biti poseban i biti najbolja verzija samog sebe. Samuraj, osim što lično sebe uzdiže, trudi se da pomaže i svojoj okolini i ostalima. Da ih podstiče na prave vrednosti koje su danas zaboravljene.

Postoje li konferencije i takmičenja na kojima se unapređuje samurajsko znanje i praksa?

Naravno. Seminari se održavaju u Japanu u Osaki gde je i sedište samurajske organizacije pod vođstvom Masashi Yokoyame i bivšeg ministra odbrane Japana Shigeo Oomae-a. Takođe, postoje i samurajske borbe koje se održavaju, ali koje nemaju za cilj takmičenje, već prikaz publici kako su nekada izgledale borbe samuraja i koje su veštine posedovali.

Čemu još težite u životu iz perspektive jednog samuraja?

Kao mlada osoba, trenutno težim stvaranju porodice, ali i daljem širenju japanske samurajske kulture i njihovih veština u Srbiji, Evropi i svetu s obzirom da sam već na funkciji predsednika Svejapanske budo asocijacije, koja je međunarodna organizacija i koja prvi put pravi svoj svetski seminar u Beogradu, u maju na kome će prisustvovati vodeći budo majstori iz celog sveta.

Maša Vučković