Molimo za finu tišinu Hrana za glavu

Meša Selimović je pisao da su prvi uslovi da se nešto stvori – osama i tišina. Koliko imamo tih dragocenih sati plemenite, kreativne samoće, koji nisu usamljenost? Gde je nestala tišina, oni dragoceni momenti kada možemo da oslušnemo najfiniju muziku života, uspavljujuće zrikavce u leto ili padanje pahulja u neke nezemaljske zimske dubine? Gotovo da su nestali.

Autorka ovih redova bila je zapanjena kada je na voznoj karti u Amsterdamu pročitala i jedno slovo S. Ispostavilo se da ono označava vagone u kojima vlada tišina – silent. Ako želite nešto da kažete, to šapnete, najkraće i najtiše. Inače, u vagonu satima vlada tišina – ničim pomućena. Ko tu jednom kroči, kasnije, pri kupovini karte, traži da se opet tako vozi. Jer najednom ste zakoračili ne u voz, nego u more mira. Možete slušati otkucaje sopstvenog srca, jer kretanje voza je gotovo bešumno, napokon čuti svoje misli i – oslobođeni ste zagađenosti kakofonijom zvukova, na koju smo, čini se navikli. Ali, zapravo, nismo. Telo pamti. I dolazi iscrpljenost. Jer umor, stalni umor na koji se moderan čovek žali, delom je i posledica zagađenja koja, naizgled, ne primećujemo – bukom, pa i svetlošću.

Tako u Rimu, u zgradi RAI televizije, postoji – tiha soba. Tu kročite da biste – mirno mislili. Ne snima se. Ali imate luksuz da budete na poslu, a istovremeno i sami sa sobom. Zbog čega je tišina tako sladak, a danas tako redak plod na trpezi života? Zato jer iz nje potiče naš unutarnji mir, ali i svaka kreacija. U pozorištu bez tišine ne bi bilo predstave, jer u teatru, zahvaljujući blagoslovu tišine, reč postaje telo, odnosno, rađa se predstava. Ne zaboravimo, priroda je tako često u edenskom miru ćutanja. Iz Hristovog vremena preživelo je samo osam maslina u Gestimanskom vrtu. I one tihuju. A tišina je postojala oduvek i kao sve što je lepo i dragoceno – nije meriva. Čime meriti oblake? A i oni se oglašavaju samo pred oluju. Inače su kao misli u stalnom kretanju, neprekidnoj metamorfozi. I ćute, putujući. I nebeski su vagoni, vagoni tišine.

U luksuznim letovalištima sada više nije važno da li je oko vas sve all inclusive. To preobilje svačega počinje da odbija. Najmodernija letovališta nude sada jedan prefinjeni estetički orgazam za oko i uho, pa tek onda za nepce. Prvi uslov luksuza, sada je potpuna tišina oko vas. Na Kritu postoji mestašce Arhanes, gde su nekada boravili Dajana Spenser i Dodi Al Fajed – ono nema hotela, samo seoske kuće gde u vrtovima mora biti posađeno najmanje četrdeset različitih biljaka. Svuda vlada omamljujuće odsustvo zvukova. Ali je isključeno i zagađenje svetlošću. Tako da ovde nema neonskih svetiljki. Zabranjene su. Samo šarenim bojama napisana imena kafea i malih restorana. Kad padne mrak, nastupa prava, plišana, netaknuta tama. Odjednom vam se učini da ste po prvi put videli zvezde i mlečni put. Ptice na talasima i čamdžije kao da snevaju iste snove.

Gradska buka koja je svuda oko nas, podseća da smo odnegovali civilizaciju bez kulture, duhovno siromašnu, sačinjenu od sumornog, mehaničkog života. Kad u tišini zagazimo u pesak, taj zagrobni život kamena, divno je blizu mora čuti samo talase.

Vozeći se vagonima tišine, u Amsterdamu, videh mnogo ljudi koji su redovno birali da baš tako putuju. Bez slušalica u ušima, bez mobilnih telefona, u miru i svesnosti. Jer svetlost može biti jasnija, zvuk glasniji, a tišini se ništa ne može dodati. Savršena je baš takva kakva jeste. A tišina nam je neophodna – kao sredstvo spoznaje, kao scena na koju izlaze sve senke našeg Ja, kao mogućnost da oslušnemo svet i antisvet u nama i oko nas. Ćutanje nije tišina. Ono je njeno čedo. A sve tišine kao i da nisu od ovoga sveta, toliko su dragocene namučenom sluhu savremenog čoveka. Vozeći se vagonima tišine, osećala sam estetizaciju smirenja. Karta za putovanje u nirvani ćutanja nije skuplja. Samo je nemerivo dragocenija od onih drugih vožnji, u drugim zemljama i gradovima, gde je buka tolika da nas gotovo lišava nade.

Sanja Domazet