Taylor Swift and Karlie Kloss grace the March cover of Vogue magazine.  Photo Credit:  Mikael Jansson . Hrana za glavu

Da li je pristojnost samo deo naše bolje prošlosti? Nema dana da nas ne iznenadi neki primer primitivizma, neuljudnosti, grubog varvarizma. Bonton se, naravno, menja sa napretkom društva i tehnologije. Mnogi civilizovani gestovi, kao rukoljub, odavno su završili na polici nostalgije u Muzeju običaja. Mnogi smatraju da su civilizovani maniri nepotrebni u XXI veku. Tako se i ponašaju. Kurtoazija nije u trendu, naročito među učesnicima rijaliti programa, navijačima, političarima…

Frederik Begbede je ne samo izuzetno zgodan muškarac nego je i jedan od najprovokativnijih i najpopularnijih savremenih francuskih pisaca. Kao dokazani bonvivan i ljubitelj svega lepog, ovaj popularni pisac se bavio i advertajzingom, bio je kolumnista nekoliko značajnih časopisa, vodio je sostveni TV šou. U jednom od prethodnih romana (u njegovom slučaju oni su uglavnom autobiografski) tvrdio je da Ljubav traje tri godine – kako glasi i naslov njegove knjige. Sa tom konstatacijom mnogi se, naravno, ne slažu. Nije je lako prihvatiti pogotovo ako ste emotivni maratonac, trkač na duže staze. Nova knjiga ovog svojevrsnog gurua osećajnog lutalaštva, zastupnika prava na idi kuda te srce vodi (kako glasi naslov hit romana Suzane Tamaro) naslovljen je kao – Život bez kraja. U njoj autor, sopstveni glavni junak, načinje još jednu aktuelnu a večnu temu – strah od smrti (koju je pre njega tako atraktivno eksploatisala Erika Džong ). Begbede u toj knjizi neodređenog žanra ide tragom najnovijih naučnih otkrića u domenu produžetka života i rastegljivosti mladosti. E tu već, nema mnogo onih koji ga neće rado slediti i podržati u vođenju jedne takve zavodljive bitke.
Nekoliko ideja sa početka ove uzbudljive literarne potrage za eliksirom dugovečnosti, tema su koju možemo uvrstiti razmišljanje o bontonu za XXI vek. Ovo naše stoleće raznih pošasti, deformacija i izopšenosti, zbog kojih svi mi iz prošlog veka obeshrabreno odmahujemo glavom – c, c, c, c, c, c počiva na ideologiji neprestane, nepodnošljive samopromocije. U XX veku to bi bilo nepristojno, gotovo nezamislivo. Pohvala na račun nečijeg dela, doprinosa, uspeha ili izgleda mogla je da dođe samo od drugih ljudi. Nikako od sebe samog. Pa ni iz kruga sopstvenih rođaka, prijatelja i poznanika. Sada je, međutim, postalo gotovo normalno da svako bez zadrške svoga konja javno hvali, da se bez stida dičimo vlastitim postignućima, ma koliko ona minorna bila, da smo nekritički ponosni na sebe, svoje postupke, svoja dostignuća. Stid je postao, očigledno, zastarela kategorija. U sebičnom, XXI veku kao da niko sem nas i ne postoji. Zašto bi to bilo tako čudno kada jedna od prekardašijanki, Kajli Džener ima više pratilaca na mreži nego što svi dnevni listovi u Americi imaju čitalaca!? Podatak koji poražavajuće svedoči o javnom obrazovanju i kolonizovanoj svesti najširih masa.
Najbolji pokazatelj težnje kao neukusnoj samopromociji je fenomen zvan selfi. I sam naziv pojave upućuje na preokupiranost jednom jedinom temom – sobom. Ako već niko drugi nije ovekovečio ono što upravo radimo, gde se trenutno nalazimo i koga smo u ovom momentu sreli, zašto to ne bismo učinili sami, a potom sve to obznanili pratiocima na društvenim mrežama? Što je selfi provokativniji, njih je više. Selfi je vizuelna biografija, elektronska vizitkarta, stepenik na društvenoj lestvici, konstatuje Begbede. On je dokaz gde smo mi bili dok su drugi argatovali, potvrda o tome koga smo od poznatih sreli dok se drugi dave u moru anonimnosti, on je oružje pešadije u ratu glamura. Selfi je, zaključuje autor, novi jezik jedne narcisoidne epohe – poziram dakle postojim. Tu pojavu, posledicu digitalne revolucije, ovaj pisac s pravom naziva terminom selfizam – mutacijom egocentrizma u planetarnu ideologiju.
Selfi je označio kraj privatnosti. Jer, zašto bismo inače svako svoje razmišljanje, ono što delimo sa najbližom osobom, ličnu poruku prijatelju, noćašnji san slali auditorijumu putem društvenih mreža gde to postaje javno dobro? Zar smo definitivno izgubili naviku da međusobno razgovaramo, da se poveravamo u četiri oka, zar se naš današnji život stvarno sveo na javnu kuću bez zidova o kojoj je, suočen svojevremeno sa prodorom televizije, govorio poznati teoretičar Maršal Makluan predviđajući današnju stvarnost u kojoj je svaki pojedinac posato sopstveni medij.
Od toga, do populističkog gubitka prava na sopstveni život, na lična razmišljanja, na poverljivost svake vrste samo je još jedan, sasvim mali korak. Jesmo li na njega stvarno spremni?
Neda Todorović