Ogledalce, ogledalce moje… Hrana za glavu

Kažu da su ljudi prestali da nose maske onog trenutka kada je lice sraslo s maskom. Ako se složimo sa Hajdegerovim postulatom da je unutra spolja, a spolja unutra, postavlja se pitanje šta je u glavama bezbrojnih korisnika, čiji su profili na društvenim mrežama simulakrumom lažnog života? Lica i tela prošla si im kroz filtere te jačine da nijedan deo nije ostao prirodan. Čak i oči, po želji, mogu da se povećaju do granice zdravog razuma korisnika. Svaka bora može da se ispegla. Boja kože da se ujednači, a pozadina fotografije zamuti, zasenči ili zatamni, da bi novo lice moglo da sine u punom sjaju upotrebljenih filtera.

To što se Makluanova čuvena rečenica ostvarila i što svet jeste postao globalno selo, niko više ne doživljava kao čudo. Ali ko je mogao da pretpostavi da će svet više zaličiti na – farmu? Na televizijskim programima dvadeset četiri sata lutaju izgubljeni ljudi bez zvanja i zanimanja, (još nije uvedeno da na zanimanje starlete teče radni staž, mada ima vremena), sa promenjenim imenima (gde umesto prezimena može biti i Samsung, Ajfon ili Nokija, Atina, London ili Tokio) i mesece provode živeći u dobrovoljnom zatvoru – pred neprekidnim nadzorom publike, u prostorijama, gde kao ni u kockarnicama, nema satova na zidovima – jer vreme je ukinuto. Pošto je glupost večna.

Većina rijaliti lica imaju filere. Ono što je izvađeno iz butina upumpano je u grudi ili zadnjice, a ostatak u usne. Očni kapci su iseckani, obrve trajno odstranjene, pa tetovirane. Silikoni u usnama se pomeraju, pa usne često izgledaju kao nejednako otekli pačji kljunovi koji podrhtavaju, a to je jedino što se pomera na licu napunjenom botoksom. Na fotografijama sa interneta ljudi izgledaju kao da se neprekidno osmehuju, a ne mogu da se nasmeju. Zgrčeni mišići lica ne dozvoljavaju.

Kada je stvarnost postala toliko bolna da je više nije moguće podneti? Kada je zacrtano da muškarci moraju biti bogataši bez zanimanja, pastuvi bez stavova, stručnjaci za sva pitanja ovoga sveta bez ijedne pročitane knjige? U kom trenutku je ženama naređeno da čitavog života imaju 25 godina, rezon dvanaestogodišnjakinja, moral prostitutki i obrazovanje koje se stiče u prva četiri razreda osnovne škole? Teško je reći. Ali, društvene mreže koje su postale sveprisutne, virtuelna realnost koja polako ukida istinsku, kao da ipak jesu proizvod novog milenijujma.

Izgleda da je strah od novog veka bio opravdan. Rodila su se deca bez emocija, psiholozi odmahuju rukom i kažu – milenijalci, žene koje skoče na po injekciju botoksa, pa na kafu, a teror večne mladosti i lepote polako je metastazirao u duševnu bolest bez jasnog imena. Tek, oboleli su na sve strane. Nikada više nećemo videti poznata, ljupka lica Meg Rajan, Rene Zelveger, Nikol Kidman, Mikija Rurka ili manekenke Linde Evanđeliste… Oni su samo početak liste onih koje su botoksi i brojne plastične operacije trajno unakazile. Jer kao što postoji zavisnost od kompjutera, sada postoji i zavisnost od plastičnih operacija i selfija.

Stručnjaci pokazuju kako se na svakom androidu lako mogu ulepšati lica i tela za manje od minuta i to do neprepoznatljivosti. U virtuelnom svetu, svi su mladi, zategnuti, bogati i nasmejani. U ovom drugom, još uvek postojećem, neprekidno skače upotreba sredstava za smirenje, ulicama tumaraju depresivni ljudi, u kafanama same sede tužne žene, niko ne želi vezu, jer to znači obavezu, pune su i kafanice i sudnice i ludnice, gde svi za stolovima rade isto – bulje, hipnotisano zure u mobilne telefone. Mir se na Balkanu još jedino može naći u muzejima (ako su otvoreni) ili u bibliotekama, pošto su to poslovično pusta mesta. Masmediji nas redovno obaveštavaju o najnovijim estetskim zahvatima poznatih i nepoznatih ili ismevaju osobe koje su u želji da imaju na fotografiji uzak struk, suzile fotošopom i ceo kombinovani orman pored sebe. Ne, ni Orvel ovo nije predvideo.

Sanja Domazet


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *