Pazi na (bon)ton! Hrana za glavu

Šezdesetih godina dvadesetog veka, Amerikanci su Elvisa Preslija na malim ekranima mogli videti samo do grudi. Prikazivanje cele figure pevača u to vreme smatralo se nepristojnim. Danas gotovo ništa nije nepristojno toliko da se zbog neprimerenosti ne može videti na televiziji

Kako baka kaže
U vreme naših baka (u kome one još uvek dosledno žive) bila je velika sramota starijem od sebe reći da laže. Reč „lažeš“ imala je veliku snagu i smatrala se gotovo psovkom. Mlađi nisu smeli nikako sebi dozvoliti da je upute starijem od sebe, i kada su bili potpuno sigurni da su u pravu. Još veća sramota od toga da nekom kažete da laže bila je da izgovara neistinu.
Persiranje se podrazumevalo, gimnazijalci su u znak poštovanja ustajali kada profesor uđe u učionicu. Kolo srpskih sestara svake godine organizovalo je Svetosavski bal, gde bi ugledni građani uživali u specijalitetima vrednih domaćica i davali velike novčane priloge za siromašne koji su u to vreme (krajem januara) ostajali bez hrane i ogreva. Visina priloga nije komentarisana jer se razgovor o novcu smatrao nepristojnim.
Danas, nazvati nekog lažovom gotovo nije ni uvreda. Reč se izlizala od preterane upotrebe. Nije nimalo neobično videti golobrade mladiće koji je upućuju nekoliko decenija starijim kolegama, prolaznicima ili komšijama koji su srećni ako se provuku bez šamara. Svake nedelje po neki profesor dobije po nosu, a zahvaljujući youtoube-u možemo videti i učenike koji igraju kolo usred predavanja (koje nije iz ritmičkih plesova nego iz geometrije) ili koji kraj školske godine u elitnoj beogradskoj gimnaziji slave uz pesme Indire Radić. Poštovanje starijih kao da je iščezlo. Edgar Moren kaže da živimo u vremenu u kome se iskustvo više ne ceni: „Mudrost starih pretvara se u trabunjanje. Dakle, nema više mudrosti.“

Kako to rade poznati?
Prostakluk kao da je recipročan sa popularnošću. Poznate ličnosti utrkuju se da nam saopšte koliko hiljada evra su platile svoju torbu, haljinu ili letovanje. Kočijaški rečnik preselio se na naslovne strane. Svađe, vikanje na javnom mestu, masni vicevi, fizički obračuni, bacanje kletvi, seks pred kamerama postali su uobičajen način da se probijete u centar pažnje, povećate gledanost, podignete medijsku prašinu.
Rijaliti šou programi uspeli su da stvore hiperrealnost, drugim rečima – svi zaboravljaju da je u pitanju televizijski šou, a ne stvarni život. Poznati koji se u njima svađaju najavljuju tužbe po završetku šoua, gledaoci razjareno na ulicama dočekuju omražene učesnike čije psovke, uvrede i intrige svakodnevno pomno prate.
Nismo samo mi pretplaćeni na javno prikazivanje prostakluka. Američki i britanski mediji obiluju sličnim sadržajima i javnost ovih zemalja sve više oseća nostalgiju za lepim manirima. Nedavno je kod čuvene Opre Vinfri u gostima bio profesor Pjer Masimo Forni, autor bestselera „Izabrati uljudnost – 25 pravila lepog ponašanja“, knjige koja je izazvala veliko interesovanje. Forni daje konkretne savete i podseća nas na pomalo zaboravljene bonton postulate: poštujte tuđe vreme, slušajte druge i obraćajte pažnju na ono što govore, govorite tiše, budite ljubazni, poštujte prostor drugih. Na prvi pogled deluje suvišno podsećati se na ova elementarna pravila, međutim, potreba i te kako postoji.

Odabrana literatura
Prva knjiga koja se bavila pravilima lepog ponašanja napisana je u Italiji pre više od četiri stotine godina. Njen autor monsinjor Delakaza uvideo je potrebu da plemićima (u to vreme samo su oni čitali knjige) objasni da nije dobro vršiti nuždu uz zid sopstvene kuće (spoljašnji ni unutrašnji), ili da ne treba čačkati zube bodežima za borbu.
Iako neki s podozrenjem i podsmehom gledaju na knjige koje vas upućuju u pravila lepog ponašanja, nije loše podsetiti se šta je to što nas čini lepo vaspitanim osobama.
Fiameta de Ćesari u „Modernom bontonu“ kaže: „Lepi maniri najviše služe da bi se svi osećali prijatno. Dama je savršeno sposobna da sama sebi otvori vrata (i kada su joj ruke pune onog što je donela iz samoposluge), kao i da namesti stolicu, skine ili obuče kaput, ali prija kada joj on ukaže pažnju tako što će se pobrinuti za to.“ Posebno je pitanje odnos poštovanja mlađih prema starijima. Svojim bakama i roditeljima samo generaciju ranije ljubili smo ruke i obraćali se persiranjem. Taj odnos uvažavanja starijih nosili smo iz kuće. To što se danas ne priznaju generacijske razlike, posledica je činjenice da nas tome roditelji nisu naučili. Dečje ustanove i škole prednost daju obrazovnoj nad vaspitnom funkcijom. Pogrešno, jer je pristojno ponašanje prema roditeljima, nastavnicima, starijim sugrađanima osnov je dobrog funkcionisanja društva. U zajednici u kojoj se ne uvažavaju nikakva pravila, vlada totalna anarhija. A ona je suprotnost demokratiji. Ima autora koji smatraju da je demokratija nemoguća u nerazvijenim i siromašnim sredinama. To jeste tačno. Nema demokratije bez uvažavanja tuđeg mišljenja, pogotovo ako ono počiva na iskustvu. Samo zaostale sredine ne uvažavaju iskustvo (godine) predaka, zapostavljaju tradiciju kao krem najkvalitetnijeg iskustva. Stara poslovica mudro ukazuje da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Mlada osoba sa uljudnim manirima, ona koja poštuje tuđe godine i ne misli da istorija počinje od nas, bolje će se plasitrati na univerzitetu, na poslu i u društvu. Lideri, pokazuju istraživanja, dolaze sa onih starih, uvaženih univerziteta na kojima je, pored vrhunskog obrazovanja, prisutna i etikecija. Stoga, priručnik bontona predstavlja jednu od knjiga koja je nazaobilazna u svakoj biblioteci. To je idealan poklon maturantu, brucošu, osobi koja traži posao. Uz one lepe manire koje nosimo iz roditeljske kuće.
Kineska poslovica kaže: Na ruci koja daje ružu uvek ostane malo mirisa. Lepi maniri nisu okovi koji nas primoravaju da se ponašamo u suprotnosti sa sopstvenom prirodom. Naprotiv, vaspitano ponašanje, ljubaznost i uglađenost svima olakšavaju život. U vreme plime nevaspitanja i prostakluka važno je zapamtiti da uvek treba krenuti od menjanja onog malog delića kosmosa koji možemo da promenimo – sebe samih.

Momčilo Antonijević