Pegi Gugenhajm – Žena koja je bila muzej Hrana za glavu

Ona je tvrdila da nije kolekcionar umetničkih dela. Ja sam muzej, govorila je. Nikada nije bila umetnica, ali jeste bila fascinirana umetnošću. Nepogrešivo je prepoznavala genijalnost. Nedavno se u izdanju izdavačke kuće Clio pojavila knjiga Pegi Gugenhajm iz pera Fransin Proz (sa engleskog preveo Konstantin Cicimelis). Evo još jednog dela o slavnoj, kontroverznoj kolekcionarki savremene umetnosti i njenom životu.

Napisala je nekoliko autobiografija. Povodom prve, koja je izazvala skandal jer je tu Gugenhajmova, mirno i detaljno, pisala o svom više nego bogatom ljubavnom životu, ona je za Tajm izjavila: Zabavnije je pisati nego biti žena. Njen otac, milioner, umro je na Titaniku, zato što je mesto u čamcu ustupio ljubavnici. Njeno detinjstvo, treba li reći, nije bilo srećno. Dede su joj život započele skromno, ali su ga završile u raskoši. U štali rođeni deda Seligmen, stigao je u Ameriku u međupalublju, sa četrdeset dolara u džepu i sa ospicama koje je zaradio na brodu. Počeo je da se bogati radeći kao krovopokrivač. Kasnije je postao čuveni bankar i predsednik sinagoge. Njen drugi deda Gugenhajm, počeo je kao torbar, a kasnije je otkupio gotovo sve rudnike bakra u svetu. Baka po ocu Pegi Gugenhajm, uobičavala je da prispele goste pita: Šta mislite kada je moj muž poslednji put spavao sa mnom? Sam Bog zna šta su gosti mislili, ali je definitivno da je sklonost ka čudnom, očuđavajućem i skrajnutom Pegi stigla ravno od bake. Posle krajnje nesrećnog detinjstva (Moj otac je počeo da ima ljubavnice od kad sam imala pet godina) i školovanja, Gugenhajmova se zaposlila u jednoj knjižari u Njujorku gde je počela da se dosađuje. Kad joj umre voljena sestra Benita (lepotica, sa očima Psihe i telom vitke Mate Hari), njen prvi brak je na kraju. Pegi, naime, supruga već uveliko vara sa Džonom Holmsom, muškarcem raskošne erudicije i talentom za literaturu. Ali i za ljubav. Sa njim, Pegi će, po prvi put, kročiti u svet umetnosti, jedini svet za koji ulaznica nije novac, nego duh.

Posle apsurdne smrti Džona Holmsa (nije se probudio iz anestezije posle banalne hirurške intervencije na ruci), Pegi se, duboko pateći, okrenula umetnosti, koja je počela da je opseda. Mahnito je počela da kupuje dela modernih, mladih slikara. Ne samo da ih kupuje, nego i da obilato novčano pomaže njihove autore. I da se u njih zaljubljuje. Uz modernu umetnost, koja je, zapravo, ulaženje u umetnost potpuno od samog početka, jer mi slikamo kao da ničeg nije bilo pre nas govorio je Pikaso, jedna od najvećih Peginih strasti bio je i Semjuel Beket. Ne znam zašto sam spomenula šampanjac, ali Beket je izjurio napolje i kupio nekoliko boca koje smo popili u krevetu, sećala se ona. Skok u umetnost za Pegi je bio konačan. Moj moto je bio: kupiti jednu sliku na dan. I to sam radila. U trenutku kad su, tokom Drugog svetskog rata, Nemci ulazili u Pariz, Gugenhajmova je kupovala jednu od Brankuzijevih Ptica u prostoru. Razmišljala sam i da se udam za njega, naravno, zato da bih nasledila sve njegove skulpture, pisala je kasnije. U vreme dok se Maks Ernst nalazio u koncentracionom logoru, Pegi je kupovala njegove slike, ne sluteći da će on biti njen sledeći muž. Posle jedne operacije, lečila se tako što je u bolnici pročitala kompletnog Prusta. Đakometija je definisala kao tako lepršavog, skoro kao Mocartov divertimento.

Kada je Drugi svetski rat počeo, u strahu za svoju izuzetnu kolekciju umetnina, Gugenhajmova se obratila Luvru, sa molbom da, zajedno sa svojim blagom, sklone i njena dela. Iz Luvra su joj odgovorili da su slike suviše moderne i da ne zaslužuju da budu sačuvane. Evo koje je umetnike tog trenutka odbio Luvr: Kandinskog, Klea, Braka, Grisa, Ležea, Gleza, Mondrijana, Miroa, De Kirika, Tangija, Ernsta, Dalija. Kao i skulpture Đakometija, Mura, Arpa, Brankuzija. No, slike je Gugenhajmova ipak sačuvala, u ambaru Sen Žeran le Puia, blizu Višija. Nekoliko meseci tokom rata, slike su stajale i na slepom koloseku, Gugenhajmova se u sebi molila da tamo ne prokišnjava. Tokom rata Pegi nastavlja da pomaže umetnike. Zajedno sa bivšim mužem, decom, muževljevom novom ljubavnicom i Maksom Ernstom, napušta Evropu, gde će se, ipak, kasnije vratiti. Preminula je u Veneciji 1979, u jednoj od palata sa zbirkom u kojoj su Pikaso, Polok, Brak, Kandinski, Miro, Magrit, Man Rej… Na ulazu u svoju kuću sama je odlučila da postavi skulpturu jahača u bronzi Marina Marinija Anđeo grada. Jahač je blago povijen unazad u obliku luka i ima penis u erekciji. Pegi je tvrdila da je Marini svoje delo osmislio tako da se falus može skinuti, a da ga je ona stavljala na kip samo kad je znala da tu mogu proći kaluđerice.

Sanja Domazet


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *