Pohvala samoći Hrana za glavu

Samoća nije obavezno sinonim za izolaciju, napuštenost, izopštenost ili društvenu smrt. Ona je način da kultivišemo svoj intimni vrt, da odvojimo vreme za sebe bez osećaja krivice, da se okrenemo sopstvenim potrebama, da sa drugima negujemo odnose iz zadovoljstva a ne iz prinude, da budemo kreativni…U knjizi Duh samoće, francuska autorka Žaklin Kelen demistifikuje ovaj prokaženi, najčešće nagativno konotiran pojam.

Pale sam na svetu, Jensa Sigsgarda prva je robinzonijada u kojoj, u detinjstvu, otkrivamo fenomen samoće, prednosti i mane tog stanja koje ne može da potraje večno jer – čovek je društveno biće. A ipak, toliko smo puta čuli rezigniranu konstataciju onih razočaranih zbog odsustva pomoći drugih u kritičnim situacijama da je svako sam na svetu, da se svako biće rađa i umire samo, da je svaka jedinka ostrvo za sebe.

Osećamo li se nelagodno sunčajući se na klupi u parku, dok sa obale posmatramo reku, dok sedimo u kafiću i besposleno gledamo kroz prozor, ako ručamo sami u punom restoranu? Ukoliko je odgovor potvrdan, to znači da nam je naša slika u očima drugih, i teskoba zbog toga, važnija od unutrašnjeg osećanja prijatnosti zbog zasluženog trentka predaha. Žaklin Kelen, francuska spisateljica, autorka nekoliko čitanih knjiga o velikim humanističkim temama, ličnost koja je odabrala da sama ide životnim putem, napisala je ovaj podsticajni esej da bi demistifikovala samoću, da bi je rehabilitovala. Ne govori ova književnica o prisilnoj, neželjenoj, tužnoj samoći starosti, bolesti, napuštenosti niti kaznene zatvorenosti. Ne bavi se ni izolacijom mizantropa, depresivaca, mrzovoljnih lenjivaca, patoloških radoholičara, neizlečivih egocentrika… Ona analizira prednosti samoće kao svesnog, ličnog izbora, nabraja dobre strane te lepe samoće koja je specifično, plodonosno stanje duha, stanje srećne ispunjenosti. Ideja autorke je da samoća nudi zlatni ključ za svoj, često neotkriven i nepoznat unutrašnji život, za potencijalno, plodonosno, zatrpano polje kreatvnosti koju posedujemo. Kelenova smatra da bez prepuštanja samoći nema slobode ličnosti. U prilog toj konstatciji navodi brojne primere filozofa, umetnika, svetaca i mistika koji su birali samoću, dobrovoljno se isključivali iz mase da bi se ostvarivali.

Zašto je okruženje oduvek toliko protiv tog stanja ekskluzivnosti koje je uvod u dublje poznavanje sebe – pita se autorka. Možda zato što jedinka, divlja i društvena istovremeno, što je manje sama, manje razmišlja? U čoporu se lakše pretvaramo u biološka bića, manje smo kontemplativni. Duh samoće je stoga pledoaje za autorealizaciju, podstrek da se samoća shvati kao čin hrabrosti, vid otvorenosti za brojne i raznovrsne životne ponude, način odbrane vlastite, stvarne slobode. U pitanju je delo koje veliča kult individue. Moguće je, zaključuje Kelenova, biti i dobrovoljni usamljenik i okružen prijateljstvom i ljubavlju.

Autroka nije ni zagrižena zagovornica samoće po svaku cenu. Ona predlaže povremena, trenutna povlačenja u stanje samoće da bismo se usmerili na sebe, napunili novom snagom pre sadržajnijeg i kvalitetnijeg povratka među ljude. U tom kontekstu, Žaklin Kelen se protivi prisilnoj socijalizaciji dece kojoj se ne dozvoljava ni trenutak predaha, ni vreme za sanjarenja, ni prostor za (samo)otkrivanje. Reč je o plodnoj samoći, onoj koja nas uči da biramo društvo umesto da ga samo podnosimo.

U prilog ovim stavovima govorili su brojni veliki umovi: Najveća stvar na svetu je znati biti svoj, isticao je Montenj. Sva čovekova nesreća je u tome što nije u stanju da boravi sam u sobi, verovao je neki drugi velikan. Ima u tome dosta istine. Slobodno proverite.

Neda Todorović