Razglednica iz Sajgona Hrana za glavu

Neveštom oku potpuno bi promakla činjenica da je Vijetnam komunistička država. Crvena petokraka vidi se samo na majicama za turiste sa likom druga Ho Ši Mina koje se prodaju na nekoj od bučnih, blještavih ulica istoimenog grada, nekadašenjeg Sajgona, kojima neprestano teče reka automobila i motrora. A motora ima mnogo, skoro koliko i stanovnika u ovom milionskom megalopolisu. Ono što tamo nisu uspeli dugim, strašnim, iscrpljujućim ratom, Amerikanci su uspeli novcem.

Idite u Vijetnam što pre. To je prelepa zemlja, ljubaznih ljudi i odlične hrane koja još uvek nije postala azijsko Sutomore u kome deru turiste. Ova država, koju nažalost poznajemo skoro isključivo iz holivudskih propagandnih filmova, ima mnogo da pruži i pokaže.

Jedno od najveći iznenađenja za mene bi je podatak da u ovoj, relativno maloj državi (doduše sedam puta većoj od Srbije, ali na karti ipak malenoj) živi  90 miliona stanovnika! Samo u najmnogoljudnijem gradu Ho Ši Minu živi ih 9 miliona. U prestonici Hanoju nekoliko miliona manje. Ta gustina naseljenosti najbolje se vidi na ulicama na kojima se život kovitla 24 sata. Prelazak ulice je prava avantura, imajući u vidu da u Aziji ne važi pravilo da pešak ima prednost. Avantura je i ulična hrana koju obavezno treba probati. Moj favorit je supa pho bo ( da dobro ste pročitali, supa se jede na ulici) koja je pravi lek za mamurluk posebno onaj od odličnog, lokalnog Sajgon piva. Ako ste baš baš avanturista, možete probati i vino od zmijske krvi koje se pravi tako što konobar živu zmiju ubije pred vama, iscedi joj krv, pomeša je sa pirinčanim vinom i votkom i, za kraj, umesto maraskino trešnje, u piće doda srce zmije koje još uvek puslira. Kažu dobro je za potenciju. Ne znam i nikad neću saznati.

Kad ste u Ho Ši Minu obavezno posetite deltu Mekonga i vozite se rukavcima reke kroz gustu džunglu malenim čamčićima sa lokalcima. Posle toga možete da probate lokalne specijalitete, tropsko voće, sveže spremljenu ribu i fenomenalni vijetnamski spanać pržen na ulju sa belim lukom i đumbirom.

Kao pravi putnik Jungle Tribe-a (www.jungletribe.com) u džunglu sam za sedam dana otišapo dva puta. Imao sam priliku da vidim i Ču Či tunele koji su tokom rata, pre pedesetak godina, bili su pravo poprište borbe vitnamskih gerilaca i američkih vojnika. Lokalno stanovništvo iz ove oblasti prokopalo je više od 120 km međusobno povezanih tunela kroz koje su se kretali veoma brzo i uspevali da munjevitim napadima sa leđa iznande mnogo bolje naoružanog neprijatelja. Ako želite, ovde možete proći kroz mali, uski tunel baš kao gerilac ili pucati iz kalašnjikova na zamišljenog neprijatelja. Možete da pucate i iz američkog naoružanja ako vam je draže ili da ne pucate uopšte kao ja.

Klima je tropska pa je u Vijetnam najbolje ići u februaru i martu. Putuje se dugo, pa je važno da odaberete letove na kojima ćete udobno presvaliti rastojanje od osam hiljada kilometara. Ja sam se odlučio za Qatar Airways i nisam pogrešio. Ne plašite se dugog puta, jer kako kaže stara vijetnamska poslovica: Đi một ngày đàng, học một sàng khôn  ili  putovanje otvara nove horizonte.

Momčilo Antonijević