Slovenija – Gastronomadski raj Hrana za glavu

Nekada se u ovaj deo Slovenije dolazilo uglavnom usput, na putu za Trst iz koga su se švercovala kafa i farmerke. Danas, od šverca je ostao samo muzej u Novoj Gorici u kome posetioci mogu da vide kako su se odvijale zakulisna radnja. Vipavska dolina i krajni zapad Slovenije postali su važna tačka na gastronomskim mapama svakog foodies-a.

Zahvaljujući dokumentarcu na Netfliksu o Ani Roš, najboljem ženskom šefu na svetu za 2017. godinu, po oceni čuvene organizacije The World’s 50 Best Restaurants, pažnja svetske gastronomske javnosti usmerila se na dolinu Soče, do tada siromašnu regiju u kojoj se prvenstveno gajila stoka i živelo siromašno. Danas, ovo je pravi raj za ljubitelje vina i dobrog zalogaja. Ako sebe prepoznajete u ovom opisu, evo nekoliko kratkih uputstava:
U restoranu mladog i talentovanog šefa Uroša Fakuča, Dam, probajte lažni tartuf, stvarno je odličan. Nećete pogrešiti ni sa čorbom od divljih špargli sa žumancetom u korici, pancetom i svežim (ovog puta pravim) tartufima.


U osteriji Branik gospođa Patricija skuvaće vam čuvenu mineštru. Tražite da probate i domaće ukiseljene cvetove kapra.
Ago iz Hiše Špacapan napraviće vam najbolje francuske makaronse sa pilećom džigericom. Ne smete preskočiti ni njegovu pršutu od divlje svinje.
Kod braće Lisjak, pored odličnog vina možete pojesti i neverovatne njoke u pestu od sremuša koje je ozbiljno pohvalio naš kolega, novinar i restoranski kritičar iz Rima, Salvatore. Ovo napominjem samo zato što se situacija u kojoj Italijan hvali njoke napravljene van Italije dešava ređe od prolaska Halejeve komete.
Pored sofisticiranih, vrhunski osmišljenih zalogaja, kakve možete probati u hotelu Perla (najbolji hotelski restoran u Sloveniji), trebalo bi probati i narodna, pastirska jela friku i supu od sira (u gostionici Jelkin Hram najbolja). Sve se zaliva odličnim vinima: zelen i pinela su lokalne sorte. U vinariji Gerila prave biodinamička vina (obratite pažnju na merlo). Po mom skromnom mišljenju najbolje od četrdesetak vina koje sam probao (dobro ste pročitali 40 !) jeste barikirani šardone Barkola. Ako niste ljubitelj alkohola, ne propustite priliku da vidite neverovatno šarmantan gradić Vipavski križ i na gradskom trgu probate sok od lavande kod gospođe Mirjane.


Posle ovoliko jela vreme je za šetnju. Na samom ulazu u Nacionalni park Triglav nalaze se divna Tolminska korita, pravo mesto da se ekspresno rashladite. Kad se spustite u dno kanjona, temperatura vazduha bude svežija za desetak stepeni.
Ako tražite najlepše mesto za odsedanje, to je bez premca vila Fabiani, sagrađena pre 6 vekova u isto vreme kada je posađen dud pod čijom krošnjom se i danas sedi i posmatra predivni ružičnjak ili zalazak sunca, jer televizije nema! Odličan smeštaj pronaćićete i u Kmetiji Toncevi u čarobnom mestašcu Pedrovu. Ko voli da kampuje tu je kamp Koren u koji možete dovesti svoju prikolicu ili odabrati luksuzniju verziju- glamping.

Ovaj deo Slovenije poznat je po još jednoj stvari. Konjima. Lipicaneri su posebna vrsta belih konja koja se već 400 godina uzgaja u selu Lipici. Rađaju se crni ili smeđi da bi posle 3 do 7 godina osedeli. Samo 1 odsto lipicanera ostaje u originalnoj boji. Oni su crne ovce lipicanerskog sveta zahvaljujući recesivnom genu. Lipicaneri su poznati kao baletani. Nisu mnogo brzi kao njihovi arapski rođaci, ali talentovani su za akrobacije. Idu u školu 7 godina.

Hrane se senom i ovsem. Šargarepa, jabuka i šećer su poslastice koje im daju kad u školi nauče da rade nešto prvi put. Kad nauče da to ponove, pomaze ih. Dodir im je ipak najveće zadovoljstvo i nagrada. Kad diplomiraju, nastupaju i voze kočije desetak godina, potom idu u penziju. Poslednje dane provode u staračkom domu u miru i uživajući u slobodnom vremenu. Žive tridesetak godina. Konj star 4 godine koji nije išao u školu košta 2500 evra. Vrhunski treniran, obučen, talentovani lipicaner može koštati i do 80 000 evra. Pa nek neko kaže da se obrazovanje ne isplati.

Momčilo Antonijević