Slovo o jeziku: Coktanje, coktači i oni drugi… Hrana za glavu

Često đacima kažem kako predajem najlepši predmet u školi. Onaj koji te uči da osetiš i iskažeš emociju, misao, stav ili sud o nekome ili nečemu. S jedne strane stoji bogatstvo misli i osećanja, a sa druge naša sposobnost da ono o čemu mislimo i ono što osećamo jasno, pravilno i upečatljivo jezički uobličimo. Jer, ako išta zapamte sa mojih časova jeste da jezik kosti nema, ali kosti lomi, da lepa reč i gvozdena vrata otvara i da se istinsko čojstvo i junaštvo dokazuje i odnegovanom jezičkom kulturom.

Trudim se da ih naučim pravilnom govoru i kulturnom obraćanju i u pisanoj formi. Nastojim da im objasnim zašto su neka književna dela zalužila naziv klasici i koju vrstu univerzalnih istina učimo dok ih čitamo. Mislim da ne grešim kada ne zavodim jezički teror, jer jezik je, što bi Crnjanski rekao, plesačica u ekstazi – živ je, savitljiv, spreman da iznenadi, opčini, zanese i zato ga, opet rečima Miloša Crnjanskog, ne treba zatvarati u banalne četvorokute. Uvek se naježim kada, slušajući nekog govornika na naučnoj konferenciji ili stručnom skupu, u svojoj neposrednoj blizini čujem glasno coktanje u trenutku kada govornik napravi neku jezičku omašku. Zanimljivo je da to nikada, ali nikada nisu sramne jezičke greške. Uostalom, zar bi se taj neko pojavio za akademskom govornicom a da nema elementarno jezičko znanje?! U mom svetu – ne bi. Tako mi se pre neki dan dogodi da čujem zajedljivo coktanje u trenutku kada govornik pominje mali papirić. Pleonazam. I šta sad? Mogla sam da, u odbranu govornika, podsetim nepristojnog coktača na predavanje koje je onomad održano na Kolarcu upravo o pleonazmima koji i nisu greške zbog kojih ćemo srljnuti u deveti krug Danteovog pakla jer smo izdali – Pravopis. Ti okidači za coktače su i onaj nonšalantni pozdrav pri rastanku vidimo se, kada vas jezički uštogljenko s druge strane upozori da se ne vidimo već ćemo se videti. Uzgred, vidimo se je futurska upotreba prezenta, ako ćemo baš da se frljamo jezičkim znanjem, ali u takvim situacijama samo odmahnem rukom ili se nasmejem i pomislim u sebi: Prijatelju, kako li je tebi sa tobom? Slično cepidlačenje je jedanaesta božja zapovest koja je, izgleda, greškom izostavljena iz Starog zaveta – nikako slagati se nego biti saglasan sa. A kada se uzjogunim, pa pitam zbog čega, vele, drva se slažu, a ne ljudi. Slično je i sa onim na telefonu i kraj telefona (davno razrešili Fekete i Klajn) ili izađi na tablu i izađi pred tablu. Da li, zaista, iko misli da bi trebalo da se uzvere na tablu ili na telefon?! Što bi rekla jedna moja profesorka – aman i zaboga!

Kad već pominjem nastavničku profesiju, moji đaci me nedavno opomenuše da im ne spojlujem lektiru. Glagol spojlovati nije došao iz korporativnog bulšita već je posledica čistog jezičkog ekonomisanja kojim su mali milenijalci skloni, a značio bi, otprilike, nemojte/nemoj mi upropastiti iznenađenje, napetost i dramatičnost koju osećam dok čitam neko književno delo i pitam se šta će dalje biti. Jeste još tu? Niko nije zaspao? Niko uzeo telefon u ruke? E, dobro je. Dakle, nesrećnim spletom okolnosti spojlovala sam im Zločin i kaznu. Ni na kraj pameti mi nije bilo da oni ne znaju o čemu se radi u tom romanu. Što bi rekao moj urednik Momčilo, kad počem rečenicu prisećanjem kako je to bilo u moje vreme – stara sam. I stvarno jesam. Jer, odlično se sećam, u moje vreme poznate književne činjenice bile su: Romeo i Julija – mrtvi; Ana Karenja – bacila se pod voz; Dostojevski – student ubio babu. E, vremena su se promenila. I to sam nedavno shvatila na prilično potresan način. Slušam u tramvaju, ispostaviće se kasnije, tri osmakinjice, cvrkuću, čavrljaju, vraćaju se iz škole. Kažu učile su Krvavu bajku. Jedna od njih se pita zašto bajka, zašto nije pesma – bravo, pile malo, i ja bih odatle krenula interpretaciju! Kad li druga dodaje: To je pesma o borbama u Drugom svetskom ratu; drugarica dopunjava: Kad su napadali Nemce, a treća ispravlja: Ne Nemce, nego su Nemci napadali Jevreje. Zar Krvava bajka nije deo već pomenutog niza opštepoznatih književnih činjenica?! Razumem da Drugi svetski rat nije bio juče i da smo u međuvremenu imali još par oružanih sukoba – ali četa đaka u jednom danu?! U kom trenutku je kragujevačka tragedija počela da bude predmet spojlovanja?! Pretpostavljam da se to dogodilo negde između coktanja na vidimo se i izađi na tablu. Nisam osetila potrebu da cokćem devojčicama iz tramvaja. Bila sam zatečena. Zabrinuta. I dalje sam. Četa đaka u jednom danu…
Anđelka Petrović