Slovo o jeziku Hrana za glavu

Fenomen spisateljice nepoznatog identiteta, koju je časopis Tajm pre neku godinu proglasio jednom od 100 najuticajnijih osoba, iz sveta literature zakoračio je i u svet filma. Dokumentarac Groznice Ferante italijanskog reditelja Đakoma Drucija pokušava da pronađe odgovor ne na pitanje ko je Elena Ferante, jer za uspeh jedne knjige to, očigledno, nije ni važno, nego da demistifikuje magiju koja se širi sa stranica njenih romana.
Moja genijalna prijateljica roman je koji me vratio u detinjstvo, u vreme kada neizostavno imamo najbolju drugaricu, onu za koju bismo, čini nam se, sve dali, onu koja oblikuje naš svet i u njemu određuje šta je dobro, a šta je vredno dečjeg prezira. Sa tom najboljom drugaricom (Elena Ferante nikada neće napisati bezlično BFF) većina nas je išla u isto odelenje… Ili odeljenje?!
E, sad, da li je nekada bilo pravilno reći/napisati odeLenje, stvarno ne znam, ali sudeći po broju onih koji se i dalje sa setom prisećaju svojih odeLenjskih dana, možda i jeste. Ono što, međutim, svaki savremeni jezički priručnik propisuje kao jedino ispravno glasi – odeLJenje. Dakle, bolničko je odeLjenje, administrativno je odeLJenje jednako kao i školsko odeLJEnje i, nekima još neobičnije, odeLJeNJski starešina (u narodu poznat kao razredna ili razredni). U već spomenutim jezičkim priručnicima, da bi nas, valjda, ubedili da se stvarno kaže/piše odeLJenje navode i primere u kojime ne grešimo – dakle, nikada nećemo reći moLenje (moljenje) ili misLenje (mišljenje), pa zašto bismo onda rekli odeLenje?!
Kad smo već kod odeljskih dana, verovatno ste bar nekada rekli da su to bili dani kad ste bili malo dete ili malo detence. I u trenu kada to izgovorite sprže vas gromovi sa jezičkog Olimpa! Zašto? Svaki jezički čistunac objasniće vam – mršteći se kao da oko sebe širite kakvu nepodnošljivu zaraznu bolest – pleonazam! Zvuči kao dijagnoza, zar ne?! U Velikom rečniku stranih reči i izraza (da ne potežemo težu artiljeriju) stoji da je pleonazam reč grčkog porekla koja znači suvišak, pretek, odnosno, nepotrebno gomilanje istoznačnih reči u sklopu jednog izraza. Akcenat je, naravno, na nepotrebnom gomilanju koje je, često, posledica verbalne nemuštosti udružena sa potrebom da se, ipak, nešto kaže, i da to nešto bude nakićeno i opširno, jer kad je (jezički) beg bio cicija! Tragajući za nekim od najčešćih pleonazama, pronašla sam sledeće:
– Često puta čujemo… (samo: često)
– Oko dvadesetak devojaka danas je… (samo: dvadesetak)
– Spomenula bih isto takođe… (samo: takođe ili samo isto)
– Baš upravo htedoh da te pozovem! (ili baš ili upravo)
– Popni se gore! (samo: Popni se.)
– Siđi dole. (samo: Siđi.)
– Vrati se nazad. (Vrati se.)
– Ja mislim da bi bilo lepo… (Mislim…)
Pleonazmi ove vrste tretiraju se kao jezička i stilistička greška. Otuda bi ih trebalo izbegavati. Mišljenja sam da to i nije teško jer su pleonazmi, za razliku od nekih drugih pravopisnih pravila, saobrazni zdravom razumu i logici. Zato, kada sledeći put napišete poruku ili mejl u kome postoji rečenica: Ja mislim… setite se da je u pitanju pleonazam. Prvo lice prezenta već sugeriše da vi mislite, a i ko bi drugi mislio u vašoj poruci ili mejlu?!
Ovaj konkretni pleonazam, po mom mišljenju, nije samo jezička greška nego i izvesna greška koju bi stručnjaci iz oblasti psihologije i psihoterapije drugačije imenovali i objasnili. Jednom prilikom sam, i ovo je ono što bi Svetislav Basara nazvao digresijom digresije, pisala mejl jednoj poznatoj ličnosti iz srpskih medija. Ponadala sam se da je u jednom trenutku svoje karijere ta ličnost napravila intervju sa pesnikom o čijoj sam poeziji želela da pišem. Obradovala sam se kad mi je na mejl odgovoreno. Nažalost, intervjua nije bilo, ali je u celom mejlu zamenica ja (mislim, radim, snimam, pišem…) bila napisana velikim početnim slovom, a da se, pri tome, nije nalazila na početku rečenice. Jezička i ona druga greška!
Šalu na stranu, jezički priručnici, međutim, prepoznaju i one pleonazme koji su opravdani. Tako vam je sa srpskim jezikom, taman pomislite da ste naučili, kad ono… Dakle, pleonazmi koji se tolerišu su oni koje pisci koriste da bi pojačali intenzitet ili ekspresivnost onoga što žele da prikažu ili opišu. Tako su, naprimer, pleonazmi malo dete ili stara baba dozvoljeni. Imajući u vidu da smo svi mi pomalo pisci zahvaljujući društvenim mrežama, uvek možemo da se opravdamo potrebom za ekspresivnošću. Baš upravo!
Anđelka Petrović