Šta je ljudskom rodu preostalo od raja? Hrana za glavu

Filip Delerm, francuski pisac, koji je evropsku slavu stekao pišući o malim životnim zadovoljstvima, ispijanje čašice porta opisuje kao meditativno iskustvo: Porto se ne pije, on se pijucka. Zbog sirupaste gustine, ali i zbog ganutljive štedljivosti… On je toplina stare Francuske, cvat svešteničkog vrta, prevaziđena zaslađenost… Više bordo nego ružičasta, to je nežna lava o kojoj se mogu čitati priče…Ključalo sunce, prigušeni prasak. Razvratni miris glatkog voća u kome kao da su potonuli obilje i sjaj… Delerm dodaje da se pri svakom gutljaju, porto penje prema toplom vrelu, ističući da je to zadovoljstvo s naličja, koje nabuja u nedoba, kad se umerenost pritaji. Pri svakom gutljaju, kao pri kretanju ruleta, silno nadolazi opasna milina. Svaki gutljaj je laž. O divnim lažima boga Bahusa mogu ovako toplo, kao o slatkoći i floralnosti tela žene, da pišu samo Francuzi, vinski narod. Jer tačna je podela naroda na – rakijske i vinske.

Veliki vinski narodi su Grci, Dalmati, Španci, Etrurci, na pravim vinogradnim područjima Talijani, Francuzi i Mađari. Vinski narodi žive u blaženoj sreći sveta, nedostupnoj rakijskim, večito zaglavljenim u paklenom karakazanu istorije. Vinski narodi ne žive u istoriji sveta, nego u baštini zlatnog doba. Otuda ona tiha sreća koja se može dosegnuti samo u vinskim zemljama, gde su obilasci vinskih podruma jednako uzbudljivi kao i obilasci najfinijih muzeja, tamo je vazda hladovito, čak i u najvrelije dane leta, pošto se vazda kraj ulaza u vinski podrum razgranalo ogromno kedrovo stablo – a kedar je biljka meditacije i metafizike, izvorno, iskonsko drvo, koje je gledalo pravo u lice Boga pre no što je na zemlju stupilo grešno ljudsko stopalo, bledo i povredivo. Sve vinske zemlje imaju u sebi pečat edenskog, gustu, sjajnu senku idile, bačenu kao mrežu sjaja na čokote i vinograde. Hamvaš tvrdi da su vinski narodi genijalni, a rakijski, ako i nisu svi ateisti, bar naginju idolopoklonstvu, dodajući da se vina dele na ravničarska i brdovita. Ravničarska su izdašnija, ali skromnija, siromašnija u ulju i ukusu. Brdska, posebno ona od čokota što rađaju pored vode su vulkanska, koncentrovana u svojoj čistoti. Svako zaljubljen u vino zna da je pijenje uvek erotičnije od jedenja. U svakom vinu stanuje po anđelak koji ne umire kad čovek popije vino, nego se nađe među bezbrojnim mnoštvom malenih vila i anđela koji stanuju u čoveku. Kada čovek pije, dolazak malog genija dočekuju oni koji se već nalaze unutra s pesmom i kišom cveća. Mala vila je očarana i od radosti se gotovo pali. Čoveka obuhvata ovaj plamen zadovljstva i on je očaran. Protiv toga nema odbrane, piše Hamvaš. Zato stalno ponavljamo: čaša vina je kraj ateizma.
Glavna teza najdublje anatomije zanosa je da je koren svakog zanosa ljubav.Vino je tečna ljubav, dragi kamen je kristalizovana ljubav…. I psalam nas uči: okusite i vidite… Burgundac, roze, medeno, gusto belo, jarki traminac, erotični porto… Svejedno mi je uvek bilo gde pijem… Nemam ništa protiv najjednostavnijih krčmi. Vino leči od rana života. Ono jednostavno, lako – od onih plićih. Rizling, muskat, vina s peska, čine da njihova zrnca zvezda, igraju u krvi čovekovoj kao Mlečni put. Jako vino je za ozbiljne bolesti i duboke grehe.
Jednom sam pila u Mađarskoj vino iz Vilanja. Bilo je elegantno, vedro, ali bez metafizičke dubine. Nije me vodilo na put, strmoglavce, u meku dubinu bića. Kaberne sovinjon nikada nije bio greška. Što stariji to mudriji i bolji, vatreniji. Sazreva kao duša. Razgoreva se. Vina se piju tamo gde se rađaju. Seksardsko, Venerino vino najbolje je u Mađarskoj. Šampanjac nigde nema tako slatku vatru kao u Francuskoj. Neka od najboljih belih vina, boje belog meda i sa punim ukusom voća i svetlosti, pih u Šumadiji. To su bile male vinarije i vinar bi slegao ramenima: Još mu ni ime nisam dao…Probao sam… Jedna Engleskinja, enolog, na takvom jednom vinskom putu, rekla mi je da posle nekoliko malih srpskih vinarija smatra da o vinima ne zna ništa, kao i da ona imaju čudesna svojstva. Ne morate ništa znati, tešila sam je, često je dovoljno da čovek samo oseća. Jer vino je jedina tečnost dostojna naše duše, a pijenje psihički čin. Ali nisam htela da je zbunjujem dodatno. Htedoh da dodam da se u ovim krajevima od početka sveta propada odvažno, katkad i otmeno, ali i to prećutah. Vino se odlično slaže sa ćutanjem. I duša ne podnosi brbljanje. A vino je njena iluminacija.
U ranoj mladosti pamtimo koga smo ljubili, kasnije – sa kim smo okusili edensko vino. Vino nas približava istinskom stanju naše duše koja voli zanos. Zanos jeste početak više budnosti, više trezvenosti. Iz ovog stanja stvara se najdublja muzika, pišu najmuzikalniji stihovi. Vino u nama razgoreva vatru, onaj entuzijazam bez koga je stvaralaštvo nemoguće. Ali iz te snage koju ono u nama podiže, izvire i istinska religija. Hrist koji beskrajno nežnom rukom vodu pretvara u vino. Hrišćanstvo je religija zanosa. Istinski trezan čovek je zanesen čovek. I to jeste najviši oblik budnosti.
Pamtim da sam jedne rane jeseni, u Parizu, sedela u maloj krčmi, među divljim ružama i šebojem. Leteli su nebom plavim kao kiseonik golubovi veoma slični Svetom Duhu, pili smo vino suvo, boje srebra, vatreno, solarni alt pevao je u čašama. Preko puta beše drvo sa zarudelim jabukama. Sunce je na nas bacalo duge, preludijumske senke. Mislila sam da moje srce visi među tim jabukama boje burgundca. I tada mi se činuilo da je zaspalo i da ga ne treba buditi iz svetog sna usamljenika. Nalazimo se u svetom krugu tišine – sunce, ljubav i vino. Ovo poslednje beše poslednja i najtoplija stanica prisnosti, ono što je ljudskom rodu još jedino preostalo od raja.Vino.
Sanja Domazet