Šta o prijateljstvu, ljubavi i podršci možemo da naučimo od bukvi? Hrana za glavu

Šetajući jednog dana prastarom bukovom šumom u Nemačkoj, u blizini gradića Himel, Peter Voleben primetio je neobično kamenje prekriveno mahovinom. Kada je perorezom sklonio mahovinu, dočekalo ga je pravo iznenađenje. Mahovina nije rasla na kamenu nego na panjevima starim nekoliko stotina godina. Kada posečete bukvu, panj se za nekoliko godina pretvori u humus. Međutim, ovi panjevi izdržali su mnogo, mnogo više godina bez lišća koje proizvodi hranu zahvaljući povezanosti putem korena sa okolnim drvećem. Viševekovnu kuru gladovanja izdržali su zahvaljući prijateljstvu i pažnji komšija i familije, zdravih stabala bukve sa kojima su bili povezani isprepletanim korenjem, često uz asistenciju gljiva koje su pomagale da hranljivi sastojci stignu na pravo mesto.

Zašto je drvo društveno biće? Zašto tako brižljivo gaji konkurenciju? Odgovor je isti kao i u ljudskim zajednicama. Zajedno je bolje. Vanesa Burše, naučnica iz Visoke tehničke škole Rajna-Vestfalija utvrdila je da se u prirodnim šumama bukve svako drvo razvija ravnomerno bilo tanko ili debelo, staro ili mlado, raslo na rastresitoj zemlji ili na kamenu. To znači da se ispod zemlje odvija veoma živa razmena. Ko ima daje, ko nema dobija. Prava šumska socijalna ustanova koja radi kao sat.

Još jedna crtica iz tajnog života drveća. Drveće komunicira međusobno. U afričkim savanama žirafe obožavaju da brste krošnje akacija. Akacijama se to šišanje nimalo ne dopada, pa zato kroz nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Onda u vazduh ispuštaju gas etilen koji putem vetra šalje mirisnu poruku komšijama da neželjeni gosti stižu. Žirafe, koje očigledno vole da na ručak dođu nenajavljene, znaju za jadac pa preskoče susedna stabla, odu nekoliko stotina metara dalje do onog drveća koje ih još ne očekuje ili idu uz vetar do drveća koje nije dobilo poruku.

Kada je ljubav u pitanju, izgleda da drveće ne veruje u onu na prvi pogled. Razmnožavanje se pažljivo planira. Četinari svoje seme šalju na put jednom godišnje, dok se, na primer, bukve o tome međusobno pomno dogovaraju. Vole da cvetaju istovremeno jer se tada mešaju geni različitih jedinki, a ne cvetaju svake godine jer divlje svinje i srne obožavaju da jedu njihovo seme, bukvice, najbolji prirodni izvor masti uz hrastov žir. Često se pojede sve pa ne postoji mogućnost da se razviju mladice. Zato, bukve čekaju da prođe nekoliko zima, da se populacija životinja smanji zbog nedostatka hrane, pa onda bacaju seme na zemlju da iz njega niknu mladice. U prirodnim šumama, majke paze na svoju decu mlade bukve, ili još bolje rečeno, vaspitavaju ih. Strogo. Ne dozvoljavaju im da jedu mnogo slatikša (da na direktnoj svetlosti intenzivno obavljaju fotosintezu), a upućuju ih da jedu zdravo i taman koliko treba pod okriljem majčine suknje (krošnje). Majka pazi da drvo raste lepo, pravo i polako, jer je baš to recept za dug život i pravilno razvijanje stabla i krošnje, ali i korena uz pomoć kojeg uspostavljaju čvrste porodične veze sa zajednicom.

Kada sam pročitao bestseler Tajni život drveća (izdala Laguna), odmah sam znao de je ova knjiga pravi poklon za mog drugara Milana, čoveka koji dobro poznaje i voli drveće i ljude. Prijateljstvo se gaji, neguje i zaliva, prijatelji poklanjaju i daju kad imaju, i uzimaju kad i koliko im treba. Baš kao bukve.

Momčilo Antonijević