Waiting for a baby. Close-up of pregnant woman touching her belly while sitting in lotus position Hrana za glavu

Postoje ljudi kojima ništa nije sveto. Nisam jedna od njih. Ne verujem u Boga, ali ima stvari kojima se klanjam. Pre svega, to su dobri ljudi, a na sreću ima ih dosta među mojim prijateljima. Slede putovanja, knjige, džez, autentični barovi i kvalitetna vina. I, sport. Ako bih birala religiju, ona bi sigurno imala veze sa kultom tela.
Volim i praktikujem mnoge sportove, ali je vremenom trčanje počelo da zauzima sve važnije mesto u mom životu. Sa mojom drugaricom i maratonkom Nelom, sa kojom redovno vežbam bicepse i kvadricepse, istrčala sam i prve kilometre na beogradskom asfaltu, a kasnije, sa veselim društvom iz Running Tribe-a, i mnoge maratone širom sveta. Čudna je lepota tog osećanja kada prođete kroz cilj i ponovo pobedite sebe. Kao da pijete najukusniji koktel divne euforije i moći da pokorite svet. Čovek se godinama navuče na to. A kako i ne bi kada je i priroda umešala svoje prste, pa prilikom vežbanja naše telo oslobađa endorfin, što čini da se osećamo srećno. Trčanje spaja i moje dve velike ljubavi: sport i putovanja, pa sada sa patikama na nogama i znatiželjom na licu upoznajem kulture širom sveta. Ali ne brinem, znam i ljude sa mnogo gorim porocima.
A onda je u mom životu došao na red još jedan period koji bi trebalo da bude srećan: drugo stanje. Ali, može li on biti srećan ako ne radite sve ono što volite u prvom stanju? Po mom mišljenju, teško. Pitanje je zašto bismo mnoge stvari i prestajali da radimo u drugom stanju? Najpametnija stvar koju mi je rekao ginekolog jeste da se ponašam normalno. Da to što sam trudna, ne znači da sam bolesna. Ali, na brdovitom Balkanu, uz promaju, vrebaju i mnogi mitovi o trudnoći, neprovereni podaci sa kojima se ljudi razmeću, društvene osude i naše linije manjeg otpora.
Tokom trudnoće često sam se susretala ne sa pitanjem, nego sa konstatacijom mnogih: Sada nećeš više da trčiš, je l da?. E, pa hoću. I što ne bih? Ceo život se bavim sportom i nastavak jednog kontinuiranog praktikovanja fizičke aktivnosti u mom slučaju bio je prirodan. To nije sprečilo mnoge da mene češće popreko gledaju zato što se bavim sportom, nego trudnicu pored sebe sa cigarom u ruci. Jer, to je ljudima bliskije, iako nije zdravije. Naprotiv.
Onda mi je mudra koleginica Ana poklonila knjigu koja bi trebalo da stoji pored svih kreveta u porodilištima, kao Biblija u zatvorima, Trudnoća bez panike (Panic-free pregnancy, Michael S. Broder). Uz čitavo poglavlje o sportu i trudnoći, ovaj autor raskrinkava i mnoge druge zablude koje se odnose na drugo stanje i nudi konkretne činjenice i navode istraživanja o mnogim tabu temama važim za taj period. Tako sam, u osmom mesecu trudnoće, istrčala svoju poslednju trudničku trku u Solunu i do poslednjeg dana blaženog stanja vežbala sa Nelom i njenim tigricama.
Porođaj mi je bio brz i lak, mišići su blagonaklono ubrzali proces, a nedostatak masnih naslaga pružio je dodatni osećaj lakoće. I meni i doktorima. Sa stola sam ustala kao da nikada nisam ni bila trudna i već sutra sam radila vežbice po stepenicama Narodnog fronta. Iz porodilišta sam izašla sa istim brojem kilograma kao pre trudnoće i sa zdravom i zadovoljnom bebom u naručju. I, zadovoljna sobom, što je još važnije, jer samo ako smo mi srećni, biće i naša deca.
Maša Vučković