Vodič za roditelje: Da li ste decu preopteretili obavezama? Hrana za glavu

Stručnjaci tvrde da je previše obaveza zapravo štetnije za decu nego da ih nemaju uopšte. Jedna studija čak upozorava da roditelji moraju da budu jako obazrivi kako i u kojoj meri planiraju slobodno vreme dece.

Danas postoji ogroman pritisak na porodicu da deca budu uključena u razne aktivnosti. Taj pritisak ne daje uvek dobre rezultate. Stvara se dodatni pritisak obaveza, nezapamćen do sada.

Zgusnut raspored uništava porodičnu ravnotežu, loše utiče na odose u porodici kao i na kućni budžet a može da utiče i na nepravilan razvoj dece, na njihovo raspoloženje i zdravlje. Da li su roditelji toga svesni u dovoljnoj meri?

Preko 80 odsto dece ima razne obaveze pet puta nedeljno, dok 60 odsto njih ima i po dve obaveze dnevno. Dodatne aktivnosti diriguju život cele porodice, posebno kad je u kući više od jednog deteta.

Mada neradno, roditelji dece koja ostaju do kasno uveče na sportu ili radionici, priznaju da su oduševljeni kad neka od obaveza bude otkazana. Oni sami ne otkazuju ništa, ali se nadaju da se ponekad nešto i neće održati.

Razlozi su jednostavni. Roditelji žele da pripreme dete za život najbolje što mogu. Smatraju da sve može da mu bude potrebno. Misle da su loši roditelji ako deci ne obezbede baš svaki kurs ili šansu da probaju baš svaki sport. Razmena iskustava roditelja često se usmerava na uspehe na radionicama i u timovima.

Svi prvo polaze od ideje da je to sve zdravo za decu, posebno sport i muzika. Misli se da se tu deca druže, sklapaju nova prijateljstva ali i da se spremaju za neke buduće karijere. Zapravo je to ponekad sasvim suprotno.

Svima se desilo da se poneki dan izmakne kontroli. Da se krene negde spontano, prvo nesigurno i tada u stvari kreće ono pravo. Tada dobijemo najviše jedni od drugih. Pored svih obaveza i naših i dečjih, najlepši je onaj dan kad smo šetali bez cilja, po svom gradu i u svom kraju, s rukama u džepovima i ćaskali jedni s drugima.

Trčanje s jedne na drugu aktivnost pravi potpunu pometnju, udaljava ljude i čini celu porodičnu priču banalnom. Vremena je malo i posle svih obaveza nervi su tanki, umor je veliki. U tim trenucima može da promakne i da je dete tužno, da ga je neko iznervirao, da mu nedostaje pažnja, da ga nešto boli ili da ga nešto raduje, ali ne stiže to da kaže.

Za početak bi trebalo odrediti dane bez aktivnosti. Recimo petak. Planovi roditelja i dece su mnogo veći nego koordiniranje grupe za sport ili solfeđo. Porodična dinamika mora da bude sveprisutna i da grupu održava.

Pamtimo svoje detinjstvo kao period lepo provedenog vremena. A naše detinjstvo je bilo kombinacija obaveza i dokolice. Ta dokolica je danas sasvim retka. Deca se ne dosađuju, idu s jedne obaveze na drugu, polažu ispite, preskaču nivoe i bacaju se na nove.

Treba li rasteretiti decu? Prepustiti da se spontano opredele za neki od sportova ili za neki instrument ili bar jedan strani jezik? Da li imamo dovoljno hrabrosti da to dopustimo ili je u redu da makar malo intervenišemo?

Stručnjaci tu ne pomažu. Mudro tvrde da bi trebalo da pronađemo zlatnu sredinu, balans, pravu meru i za decu i za sebe. Kao što nam niko ne da uputstvo za upotrebu kad izlazimo iz porodilišta za razliku na primer od nove mašine za sudove. Svako dete je priča za sebe, ono što je nekome mnogo drugome je malo. Najvažnije je staviti dečiji afinitet u prvi plan i gledati porodicu kao celinu. Nije ideja da skapavamo na terenima i po hodnicima a da posle gunđamo.

Srećna deca i srećni roditelji ne nalaze se nužno u hodnicima muzičkih škola i u čekaonicama jezičkih centara. Oni su srećni i kod svoje kuće, svaki dan i bez rasporeda. Pa ako se nešto uklopi, tim bolje!

J.Š.