Vodič za roditelje: Onlajn zlostavljanje Hrana za glavu

Kako pomoći detetu koje je žrtva vršnjačkog nasilja na društvenim mrežama? To je jedna od oblasti koja je svima nova. Svaki put nas iznenadi i uvek mislimo da baš nama neće da se desi. Deca nam govore: znam svoje prijatelje, blokiraću nepristojne, to se nije dešavalo kod mene u razredu. Da li stvarno nije? .

Statistika pokazuje da se vršnjačko nasilje povećalo s porastom broja aplikacija i pristupa mladih interentu i mrežama. Pre nego što su se mreže pojavile, vršnjačko nasilje se dešavalo u školi, na ulici, u parkovima, na treninzima. Sada su mogućnosti i prostor mnogo veći, jer su deca često na mrežama, mnogo više nego što mislimo. Internet je promenio i oblast vršnjačkog zlostavljanja. Ranije je bilo moguće uteći, sada smo svi tu, kao da se sve dešava u jednom selu, u jednoj ulici gde je nemoguće izbeći nasilnika. Stručnjaci u Americi govore da je nasilja procentulano manje, ali da se mnogo teže iz njega izlazi.

Vršnjačko sajber nasilje vodi ka depresiji, besu, poniženju, čini da se dete oseti poniženo pa i da pomisli na suicid. Ranije su zlostavljači uglavnom birali fizički slabije, ali u sajeber prostoru to ne mora da bude slučaj. Zlostavljači su anonimni, imaju svoj profil i identitet na mreži koji ne mora da se poveže sa stvarnim.

Zlostavljanje na mreži ima razne forme. Neko može da kreira lažni profil žrtve i na taj način je diskredituje. A može i da ulazi na pravi profil deteta, da mu ostavlja preteće poruke, zastrašujuće sadržaje ili da ga provocira, izblamira.

Dečaci i devojčice su podjednako aktivni zloastavljači. Vrlo često se radi o sextingu, odnosno, postavljanju golišavih slika ili videa javno, kako bi sramoa bila veća. Kada se oko deteta kreira lažna slika i kada ono bude izolovano od ostatka društva zbog sramote, dete pati i fizički i emotivno. Takvo iskustvo ostavlja ogromne posledice po detetovo mentalno zdravlje.

Ponekad napadi od žrtve stvaraju novog zlostavljača. Mlada osoba poželi da se osveti zlostavljaču pa se i sama pokaže drugačijom nego što to jeste.

Postoje načini da se zaštitimo od nasilja na mreži. Jedan od njih je da pažljivo biramo društvo, prijatelje i pratioce. Da ne učestvujemo u fotografisanju u provokativnim situacijama, pazeći da sve može biti zloupotrebljeno. Treba da vodimo računa da ne otkrivamo svoju lokaciju, jer su mreže i način da nas neko i fizički nađe.

Ukoliko se desi da neko hakuje ili preotme profil mlade soobe, to treba odmah prijaviti datoj aplikaciji. Sve društvene mreže su rigorozne po tom pitanju kao i zakonodavstvo. Samo sve na vreme treba snimiti, uraditi nekoliko fotografija kako argumenti ne bi nestali.

Treba biti pažljiv i gde koristimo mreže. Ukoliko se radi o tuđem ili javnom uređaju veća je verovatnoća da neko može da dođe do naših slika ili podataka. Kada neko traži da dečak ili devojčica pošalju slike, treba biti pažljiv. Da li je to osoba od poverenja i šta može da se desi ukoliko baš ta slika završi kod nekog drugog?

Kod nas je u poslednje dve godine bilo oko 10 000 poziva dece koja su prijavljivala nasilje na internetu. Najčešće su se pozivi odnosili na kreiranje takozvanih hejterskih grupa, kada se o nekom detetu napravi lažna priča pa se pozivaju druga deca da ga negativno ocene.

Internet briše društvene kočnice i dešava se da mladi postavljaju jedni o drugima stvari koje inače ne bi nikad rekli jedni drugima u lice. Zlostavljači imaju osećaj da se ništa neće desiti jer su na internetu anonimni. To, zapravo, nije istina, ako se nasilje prijavi. Zato je jako bitno da mladi nasilje prijave roditeljima, nastavnicima, drugovima i da, ako je moguće, snime ekran telefona ili kompjutera kako bi sačuvali ružni sadržaj.

U Srbiji postoji telefon 19833 na koji nasilje na internetu može da se prijavi. Ili da se deca konsutluju sa stručnjacima šta su to ružni sadržaji, ako im se nešto učini sumnjivo. Statistika za 2018. godinu je pokazala da svaki šesti učenik uzrasta od 9 do 17 godina doživeo neku vrstu nasilja preko telefona, tableta, kompjutera.

Mladi Aleksa iz Niša nije izdržao pritisak vršnjačkog nasilja, izvršio je samoubistvo 2011. godine. Njegovi roditelji su pokrenuli izradu novog zakona koji bi bio stroži i prema deci i prema odgovornim licima u institucijama, jer nasilje nije prepoznato na vreme. Aleksa bi danas imao 22. godine da je i jedan činilac u sistemu uvideo problem.

Ono što posebno zabrinjava, u poslednje vreme, jeste činjenica da usled nedovoljno strogih mera, zbog teškoća u praćenju problema i zbog morala u društvu, deca postaju nasilna radi neke vrste promocije. Snimaju akt nasilja, postavljaju ga na mreže i čekaju reakcije onih do kojih im je stalo. Apsurdno, opasno. I razlog više da govorimo o tome.

J.M.